Јутрић, кафица, цигарица, блокадица

Недавно је одржана конференција посвећена обележавању годишњице почетка блокада факултета, са тушта аутора и тма тема које су се односиле на, како је у најави скупа наведено, „кључне особености студентски(х) протеса и блокада, као и њихов шири друштвени утицај”. Симболи и обележја, улога музике, медијско уоквиравање, мотивација, мобилизација, визуелизација, дисоцијација, партиципација… однос према цркви и нацији, одјеци у региону, етика отпора, грађанска непослушност, ставови и вредности. Било је ту поређења са претходним протестима и тешко је набројати све аспекте. Ипак, штрчи недостатак појединих тема.

Нико није, на пример, анализирао колико је студената током блокада напустило факултете, колико их није дипломирало или мастерирало током тог периода. Колико њих је изгубило могућност за размену или одлазак у иностранство. Нико се није осврнуо на штету услед непотребних трошкова студирања, или изгубљену добит услед одложеног запослења. Стигматизација студената који су имали другачије мишљење о блокадама факултета и њихове животне приче нису никоме биле занимљиве. Занемарени су и идеолошки сукоби унутар протестног покрета, као и утицај политичких партија и невладиног сектора на рад пленума. Потпуно је изостао осврт на финансирање протеста и изворе донација. Најзад, нико се није бавио дометима блокада и њихове политичке сврсисходности, нити се питао зашто промовисани генерални штрајк и укључивање „радника и сељака” није наишло на одзив. Иако је реч о интердисциплинарном скупу, као социологу највише ми недостаје одсуство класне анализе учесника протеста и занемаривање ширег светско историјског и регионалног контекста у коме су се протести одвијали. Укратко, мало је тема које су могле да дају критичку ноту анализи студентских протеста.

Без критичког осврта на ненамераване последице, без анализе структурних чиниоца који су га обликовали, без евалуације укупних ефеката, без сагледавања протеста у глобалном контексту и што је најважније без увида да критичка оријентисана друштвена мисао подразумева пре свега критички однос према предмету свог проучавања, а не нужно према носиоцима власти не може бити целовитог, а ни истинитог научног доприноса било којој теми. Укратко, мада је манифестна функција конференције била да свестрано осветли протесте, њена латентна функције је глорификација протеста. Узалуд што организатори скупа истичу да „позив на промене постаје централна тема у критичком преиспитивању друштвене стварности”, када, иако су протести постали наша стварност, о њима није било ниједне критичке речи. Утисак је да је током читаве протекле године део заинтересоване научне јавности, а тај утисак не доводи у питање ни ова конференција, више водио рачуна да отворено афирмише протесте него да их критички анализира.

Поврх тога, тенденција да се, супротно чињеницама, антивладин покрет у целини представи као студентски протест или као његова директна последица није допринела бољем разумевању стварности. Пре свега, студенти су се у протест укључили месец дана након његовог почетка, користили су исте симболе – крваве шаке – који су већ виђени у скупштини и на улицама, а о спонтаности се свакако не може говорити. Инсистирање на називу „студентски” за антивладине протесте указује на свесно замагљивање неколико битних чињеница. Прво, у протестима није учествовала већина студената. Заправо, чак и у најславнијим данима у блокадама факултета је у просеку учествовало свега неколико десетина, а на пленумима и блокадама улица по пар стотина студената са сваког од факултета. Када се тај број помножи са бројем факултета, реч је о пар хиљада активних учесника. Ако се у активно учешће урачуна и присуство на повременим митинзима, у најбољем случају могло би се говорити о десетак процената укупне студентске популације у Србији.

Чини се да се управо из тог разлога студенти у блокади никада нису јасно дистанцирали од грађана који су им наводно давали подршку на улицама и митинзима које су они организовали. На тим уличним блокадама, митинзима и другим облицима протеста студенти су чинили упадљиву мањину. Тај утисак није поправила ни чињеница да су се протестима прикључили средњошколци, али су заправо све време гро протестне масе чинили средовечни противници режима, политички и идеолошки социјализовани током деведесетих година прошлог и прве декаде овог века.

Дакле, већина студената (који никада нису ни питани за мишљење о блокади факултета) није учествовала у протестима, нити су чинили већину на масовним окупљањима. Међутим, најважнија чињеница која се упорно прећуткује јесте да су на почетак, ток и крај блокада факултета најважнији утицај имали поједини наставници предвођени управама факултета, а не студенти.

Блокада Филозофског факултета је добар пример. Првог децембра 2024. године, месец дана након пада надстрешнице на адресе свих запослених на ФФ стигло је анонимно електронско писмо са адресе „студенти у блокади” у коме се најављује блокада Филозофског, Филолошког и Природно-математичког факултета. Овај позив би прошао неопажено попут многих сличних писама, иницијатива и позива које, користећи факултетске ресурсе шаљу различите групе и појединци да се истог дана (а била је недеља) као одговор на ту анонимну иницијативу није огласио декански колегијум са позивом наставницима да се сутра не држи настава.

Незапамћено је да управа неког факултета заседа недељом да би расправљала о анонимном писму, али не са идејом да се обезбеди несметан ток наставе, већ да подстакне студенте и наставнике да подрже блокаду. Да ствар буде необичнија управа је то учинила самоиницијативно без консултација са наставницима и студентима, тражећи тек накнадно њихову сагласност. Управа и део наставника су, дакле, започели блокаду, усмеравали студенте који нису имали идеју како да наставе блокаду, а на крају је и окончала блокаду. О свему постоје писана сведочанства. Толико о студентском карактеру блокада. Студентима је, истина, дозвољено да самоиницијативно праве зидне новине, пишу пароле и слогане – један од њих је узет за наслов овог текста – играју стони тенис и спавају на факултету, а такође им је једно време толерисано да пропагирају идеје о непосредној демократији, пленумима и зборовима док све то није напуштено и преточено у дневнополитичке захтеве за одржавањем превремених избора – што је супротно почетним залагањима за преиспитивање либерално-демократског модела демократије. Студентима свакако треба одати признање на организацији скупова који, упркос хтењима разних екстремистичких фракција, нису склизнули у веће насиље, али је тешко на редарском нивоу судити о циљевима и карактеру неког покрета.

Мада се, дакле, представља као спонтан догађај који је „успео да покрене талас друштвених протеста широм земље” блокаде факултета нису биле нимало спонтане. Почеле су месец дана након почетка протеста, а било је потребно још безмало толико да захвате све факултете и, што је најважније, тешко би се организовале без директне улоге управа факултета. Тако је, пет година након последњег прекида наставе услед пандемије корона вируса, универзитет поново запосео вирус којег ћу, у недостатку општеприхваћеног назива, назвати Даниел-24. Тај назив је истовремено и омаж човеку без којег не би било блокаде ФФ и последично ширење блокадног покрета. Тужно је што се ниједан текст не бави доприносом Данијела Синанија блокадама, јер он то свакако заслужује више и од ректора који је побрао сумњиву славу.

Проблем са друштвеним наукама, о чему сведочи и дотична конференција, јесте што уместо објективне анализе друштвене стварности и ослањања на чињенице радије заговарају политичке пројекте. Тако је било током социјализма, подједнако током транзиције у капитализам, а томе сведочимо и данас. Уместо бране против једноумља, друштвени научници неретко постају носиоци једноумља у име наводно прогресивних циљева. Као и раније, и данас неки нови клинци фалсификују историју селективним приказивањем чињеница и стварности и избором ефемерних тема.

Студентски протест би можда имао више изгледа на успех да га је пратила озбиљна критичка анализа. Овако је уклопљен у пројекат милитантног глобализма ради дисциплиновања владајуће политичке гарнитуре за коју се стекао утисак да се у том погледу колеба. Никада у историји Београдског универзитета студенти нису на овај начин искоришћени за циљеве са којима немају везе. Па ипак, било је лепо док је трајало – јутрић, кафица, цигарица, блокадица – то је оно што ће се памтити.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа