Jutrić, kafica, cigarica, blokadica

Nedavno je održana konferencija posvećena obeležavanju godišnjice početka blokada fakulteta, sa tušta autora i tma tema koje su se odnosile na, kako je u najavi skupa navedeno, „ključne osobenosti studentski(h) protesa i blokada, kao i njihov širi društveni uticaj”. Simboli i obeležja, uloga muzike, medijsko uokviravanje, motivacija, mobilizacija, vizuelizacija, disocijacija, participacija… odnos prema crkvi i naciji, odjeci u regionu, etika otpora, građanska neposlušnost, stavovi i vrednosti. Bilo je tu poređenja sa prethodnim protestima i teško je nabrojati sve aspekte. Ipak, štrči nedostatak pojedinih tema.

Niko nije, na primer, analizirao koliko je studenata tokom blokada napustilo fakultete, koliko ih nije diplomiralo ili masteriralo tokom tog perioda. Koliko njih je izgubilo mogućnost za razmenu ili odlazak u inostranstvo. Niko se nije osvrnuo na štetu usled nepotrebnih troškova studiranja, ili izgubljenu dobit usled odloženog zaposlenja. Stigmatizacija studenata koji su imali drugačije mišljenje o blokadama fakulteta i njihove životne priče nisu nikome bile zanimljive. Zanemareni su i ideološki sukobi unutar protestnog pokreta, kao i uticaj političkih partija i nevladinog sektora na rad plenuma. Potpuno je izostao osvrt na finansiranje protesta i izvore donacija. Najzad, niko se nije bavio dometima blokada i njihove političke svrsishodnosti, niti se pitao zašto promovisani generalni štrajk i uključivanje „radnika i seljaka” nije naišlo na odziv. Iako je reč o interdisciplinarnom skupu, kao sociologu najviše mi nedostaje odsustvo klasne analize učesnika protesta i zanemarivanje šireg svetsko istorijskog i regionalnog konteksta u kome su se protesti odvijali. Ukratko, malo je tema koje su mogle da daju kritičku notu analizi studentskih protesta.

Bez kritičkog osvrta na nenameravane posledice, bez analize strukturnih činioca koji su ga oblikovali, bez evaluacije ukupnih efekata, bez sagledavanja protesta u globalnom kontekstu i što je najvažnije bez uvida da kritička orijentisana društvena misao podrazumeva pre svega kritički odnos prema predmetu svog proučavanja, a ne nužno prema nosiocima vlasti ne može biti celovitog, a ni istinitog naučnog doprinosa bilo kojoj temi. Ukratko, mada je manifestna funkcija konferencije bila da svestrano osvetli proteste, njena latentna funkcije je glorifikacija protesta. Uzalud što organizatori skupa ističu da „poziv na promene postaje centralna tema u kritičkom preispitivanju društvene stvarnosti”, kada, iako su protesti postali naša stvarnost, o njima nije bilo nijedne kritičke reči. Utisak je da je tokom čitave protekle godine deo zainteresovane naučne javnosti, a taj utisak ne dovodi u pitanje ni ova konferencija, više vodio računa da otvoreno afirmiše proteste nego da ih kritički analizira.

Povrh toga, tendencija da se, suprotno činjenicama, antivladin pokret u celini predstavi kao studentski protest ili kao njegova direktna posledica nije doprinela boljem razumevanju stvarnosti. Pre svega, studenti su se u protest uključili mesec dana nakon njegovog početka, koristili su iste simbole – krvave šake – koji su već viđeni u skupštini i na ulicama, a o spontanosti se svakako ne može govoriti. Insistiranje na nazivu „studentski” za antivladine proteste ukazuje na svesno zamagljivanje nekoliko bitnih činjenica. Prvo, u protestima nije učestvovala većina studenata. Zapravo, čak i u najslavnijim danima u blokadama fakulteta je u proseku učestvovalo svega nekoliko desetina, a na plenumima i blokadama ulica po par stotina studenata sa svakog od fakulteta. Kada se taj broj pomnoži sa brojem fakulteta, reč je o par hiljada aktivnih učesnika. Ako se u aktivno učešće uračuna i prisustvo na povremenim mitinzima, u najboljem slučaju moglo bi se govoriti o desetak procenata ukupne studentske populacije u Srbiji.

Čini se da se upravo iz tog razloga studenti u blokadi nikada nisu jasno distancirali od građana koji su im navodno davali podršku na ulicama i mitinzima koje su oni organizovali. Na tim uličnim blokadama, mitinzima i drugim oblicima protesta studenti su činili upadljivu manjinu. Taj utisak nije popravila ni činjenica da su se protestima priključili srednjoškolci, ali su zapravo sve vreme gro protestne mase činili sredovečni protivnici režima, politički i ideološki socijalizovani tokom devedesetih godina prošlog i prve dekade ovog veka.

Dakle, većina studenata (koji nikada nisu ni pitani za mišljenje o blokadi fakulteta) nije učestvovala u protestima, niti su činili većinu na masovnim okupljanjima. Međutim, najvažnija činjenica koja se uporno prećutkuje jeste da su na početak, tok i kraj blokada fakulteta najvažniji uticaj imali pojedini nastavnici predvođeni upravama fakulteta, a ne studenti.

Blokada Filozofskog fakulteta je dobar primer. Prvog decembra 2024. godine, mesec dana nakon pada nadstrešnice na adrese svih zaposlenih na FF stiglo je anonimno elektronsko pismo sa adrese „studenti u blokadi” u kome se najavljuje blokada Filozofskog, Filološkog i Prirodno-matematičkog fakulteta. Ovaj poziv bi prošao neopaženo poput mnogih sličnih pisama, inicijativa i poziva koje, koristeći fakultetske resurse šalju različite grupe i pojedinci da se istog dana (a bila je nedelja) kao odgovor na tu anonimnu inicijativu nije oglasio dekanski kolegijum sa pozivom nastavnicima da se sutra ne drži nastava.

Nezapamćeno je da uprava nekog fakulteta zaseda nedeljom da bi raspravljala o anonimnom pismu, ali ne sa idejom da se obezbedi nesmetan tok nastave, već da podstakne studente i nastavnike da podrže blokadu. Da stvar bude neobičnija uprava je to učinila samoinicijativno bez konsultacija sa nastavnicima i studentima, tražeći tek naknadno njihovu saglasnost. Uprava i deo nastavnika su, dakle, započeli blokadu, usmeravali studente koji nisu imali ideju kako da nastave blokadu, a na kraju je i okončala blokadu. O svemu postoje pisana svedočanstva. Toliko o studentskom karakteru blokada. Studentima je, istina, dozvoljeno da samoinicijativno prave zidne novine, pišu parole i slogane – jedan od njih je uzet za naslov ovog teksta – igraju stoni tenis i spavaju na fakultetu, a takođe im je jedno vreme tolerisano da propagiraju ideje o neposrednoj demokratiji, plenumima i zborovima dok sve to nije napušteno i pretočeno u dnevnopolitičke zahteve za održavanjem prevremenih izbora – što je suprotno početnim zalaganjima za preispitivanje liberalno-demokratskog modela demokratije. Studentima svakako treba odati priznanje na organizaciji skupova koji, uprkos htenjima raznih ekstremističkih frakcija, nisu skliznuli u veće nasilje, ali je teško na redarskom nivou suditi o ciljevima i karakteru nekog pokreta.

Mada se, dakle, predstavlja kao spontan događaj koji je „uspeo da pokrene talas društvenih protesta širom zemlje” blokade fakulteta nisu bile nimalo spontane. Počele su mesec dana nakon početka protesta, a bilo je potrebno još bezmalo toliko da zahvate sve fakultete i, što je najvažnije, teško bi se organizovale bez direktne uloge uprava fakulteta. Tako je, pet godina nakon poslednjeg prekida nastave usled pandemije korona virusa, univerzitet ponovo zaposeo virus kojeg ću, u nedostatku opšteprihvaćenog naziva, nazvati Daniel-24. Taj naziv je istovremeno i omaž čoveku bez kojeg ne bi bilo blokade FF i posledično širenje blokadnog pokreta. Tužno je što se nijedan tekst ne bavi doprinosom Danijela Sinanija blokadama, jer on to svakako zaslužuje više i od rektora koji je pobrao sumnjivu slavu.

Problem sa društvenim naukama, o čemu svedoči i dotična konferencija, jeste što umesto objektivne analize društvene stvarnosti i oslanjanja na činjenice radije zagovaraju političke projekte. Tako je bilo tokom socijalizma, podjednako tokom tranzicije u kapitalizam, a tome svedočimo i danas. Umesto brane protiv jednoumlja, društveni naučnici neretko postaju nosioci jednoumlja u ime navodno progresivnih ciljeva. Kao i ranije, i danas neki novi klinci falsifikuju istoriju selektivnim prikazivanjem činjenica i stvarnosti i izborom efemernih tema.

Studentski protest bi možda imao više izgleda na uspeh da ga je pratila ozbiljna kritička analiza. Ovako je uklopljen u projekat militantnog globalizma radi disciplinovanja vladajuće političke garniture za koju se stekao utisak da se u tom pogledu koleba. Nikada u istoriji Beogradskog univerziteta studenti nisu na ovaj način iskorišćeni za ciljeve sa kojima nemaju veze. Pa ipak, bilo je lepo dok je trajalo – jutrić, kafica, cigarica, blokadica – to je ono što će se pamtiti.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista