Да ли је Милан Антонијевић људско биће

Номинација Милана Антонијевића за повереника за заштиту равноправности отворила је расправу каква се ретко виђа, чак и у нашој на свакаква чуда навикнутој јавности. Уместо разговора о квалификацијама и визији за унапређење институције, започела је кампања чији главни циљ није оспоравање његовог рада, већ оспоравање његовог права да постоји у јавном простору. Кампања не критикује, већ дехуманизује, не преиспитује, већ поништава. Кулминирала је питањем професорке уставног права Виолете Бешировић на друштвеној мрежи „Икс”: „Да ли је Милан Антонијевић људско биће?”, које је у својој бруталности прецизно описало дух тренутка. 
У земљи у којој се лако раскида с чињеницама, а тешко с предрасудама, ова реченица није инцидент него последица. Дехуманизација је данас постала главна валута политичког и параполитичког деловања. Она служи за потпуно уништење лика и дела, за деградацију до нивоа карикатуре, за брисање нечијег професионалног и људског интегритета. У таквој атмосфери више није важно шта је човек радио, већ шта о њему тврди групица гласних цртача моралних дијагонала. Ако вас та група прогласи неподобним, свака чињеница постаје небитна. Преостане само један циљ, да се човек претвори у непријатеља, а непријатељ у предмет гађења. 
Посебно је забрињавајуће што су се у ту кампању укључиле и организације цивилног друштва, које тврде да се последњих година отварају питања способности Милана Антонијевића да функцију обавља у складу с принципима независности, политичке непристрасности и третмана свих грађана без дискриминације и да би постојала реална бојазан да се шаље порука да Народна скупштина није посвећена очувању угледа и суштинске независности институције повереника за заштиту равноправности. Наравно, за ове оптужбе и квалификације не нуде никакве аргументе ни доказе, јер аргументи и докази више никога не занимају. Али најтрагичније је што се међу тим организацијама нашло и неколико ЛГБТ организација које су познате да својима једва чекају да зарију нож у леђа. 
Овај образац није нов. На глобалном нивоу сведоци смо кампање против Џ. К. Роулинг, коју годинама оптужују да је „трансфобична”, а да већина оних који је оптужују не знају шта је тачно рекла и написала. Она можда и јесте трансфобична, али они који шире ту етикету не знају да објасне зашто, јер само преносе туђе квалификације. Етикета је постала истина. Напад је постао политика. Механизам је исти и за Милана Антонијевића: није важно шта си рекао, већ шта су други одлучили да си рекао. Није важно шта радиш, већ како они који полажу право на цртање моралних дијагонала желе да те представе. 
У случају Милана Антонијевића, тај процес иде још даље, јер се његове речи не само погрешно тумаче, него се свесно фалсификују. Најгласнији међу критичарима оптужује га да је „честитао неуставни празник Републике Српске”. А једино што је Антонијевић написао гласило је: „Свим пријатељима и комшијама из Републике Српске желим да прославе овај дан, да прикупе снагу и да се сваки дан боре за право да живе у миру у функционалној држави Босни и Херцеговини, без корупције, мржње и популизма”. 
Позив на мир, функционалну државу Босну и Херцеговину и одбацивање мржње претворен је у „честитање неуставног дана”. Због атмосфере која се тада створила поднео је оставку на место директора Фондације за отворено друштво. То је био тренутак када су напади почели, и од тада више никад нису стали. У међувремену је постало небитно шта је заиста рекао, битно је шта је о њему већ исписано. 
Једина грешка коју је тада направио била је та што се извињавао. Није требало, јер ничег погрешног није било. Да је ово шири образац, а не усамљени случај, препознала је и Гордана Чомић. На питање да ли је и сама пролазила кроз сличне кампање, одговорила је реченицама које би требало урезати у професионални кодекс сваког ко се бави јавним послом: „Уместо дијалога и аргумената бира се остракизам кампања: обесхрабри га, дисквалификуј га, посипај га вербалним смећем и делегитимиши. Неко сме нешто, а да њих нико ништа није питао. Али је чињеница да иза себе такви самодефинисани морални кругови имају само листу неуспеха! Подсетићу да је кроз исто пролазила и Невена Петрушић.” 
Њене речи прецизно описују оно што гледамо данас: нагонску потребу дела цивилног сектора да свакоме ко се не уклапа у њихов поредак забрани право на постојање. Да га избрише из „њихове” заједнице, да га елиминише из јавног живота, да га прогласи „отуђеним”, „проданим”, „ботом”, „каријеристом”, а затим да се тој етикети верује више него било којем доказивом чину или професионалном резултату. 
А суштина проблема далеко је дубља. У нашем друштву све теже се толерише објективност. Ако се не сврсташ безусловно уз једну страну, бићеш оптужен да си непријатељ обе. Ако једнако реагујеш на неправду, без обзира на то ко је почини – сматраће те издајником. Ако примениш исти морални стандард према свима – бићеш проглашен за циничног релативизатора. Милан Антонијевић је кажњен управо за то: што је одбио да ћути када „друга страна” трпи неправду и што је сматрао да се људска права не могу бранити селективно. 
У таквом систему најтежи грех није погрешан став већ одсуство припадности. Не припадати никоме, мислити својом главом и позивати се на принципе уместо на лојалност, постаје неопростиво. А кад је човек већ проглашен кривим, преостаје једино да му се одузме и људскост. И ту се враћамо на почетно питање: „Да ли је Милан Антонијевић људско биће?” 
Није важно шта ћете одговорити. Важно је да смо као друштво дошли у тачку у којој се такво питање уопште може поставити. А то много више говори о онима који такво питање постављају него о Милану Антонијевићу.

 *Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа