Проблеми проналазаштва

Проналазаштво је значајна делатност у данашњој цивилизацији. Од генијалних проналазака који се граниче с највећим достигнућима науке, који чине основ најнапреднијих научних експеримената и значајно утичу на напредовање технологије у најширем смислу, до оних који се утапају у потрошачко-профитерску супкултуру. Који ниво ће доминирати у којој цивилизацији и у којој држави зависи од саме цивилизације, али неупоредиво више од државе. Од тога да ли је у проналазаштву препознала значајну интелектуалну и привредну делатност или јој је оно само оптерећење буџета.

Заведено генијалним достигнућима Николе Тесле и Михајла Пупина, али и неистинитим извештајима о сензационалним светским признањима, јавно мњење мисли да је Србија у врху светског проналазаштва. Нажалост, истина је супротна, по свим релевантним мерилима ми смо на зачељу. Читалац се у то лако може уверити посетом некој од манифестација проналазаштва, увидом у релевантне статистичке податке, али и из правне регулативе.

Пре било каквог даљег промишљања треба да разлучимо два потпуно различита поступка: заштита проналаска патентом, што је у надлежности државе, њеног правног система, и заштита патента у међународном правном систему, коју дефинишу међународне институције, те држава нема утицај на њих већ је обавезна да их усвоји.

Оно што читалац може непосредно да сазна јесте врх леденог брега, ситуација је много гора јер су узроци дубоки и присутни малтене цело столеће. Могу се приказати кроз два неспорна примера.

Прво, не постоји правни субјект који би легално и легитимно, кроз демократски поступак, заступао интересе проналазаштва и проналазача. А услов за такву заштиту је да та институција непосредно учествује у доношењу закона о патентима и пратећим списима. Јер закони су компромис између интереса државе и интереса оних на које се тај закон односи. Ако нема њихових заступника, онда је закон бесмислен јер не решава оно што му је материја, то јест може је уредити само по своме разлогу, игноришући или чак и не знајући разлог због којег је тај закон потребан. Црква нема звоно. Јасно је да би таква институција имала и многе друге обавезе на унапређењу проналазаштва.

Други пример је неизбежни резултат таквог закона: не постоји заштита права проналазача у поступку заштите проналаска, он је само посматрач који не може да оспори погрешну, па чак и апсурдну одлуку која уништава његов проналазак, јер већ у поступку проналазак је постао јаван те не постоји могућност да се он а постериори заштити, укратко – он је нестао. Приказаћемо, истине ради, законом прописани поступак. Захтев за заштиту проналаска патентом подноси се Заводу за интелектуалну својину. Прва инстанца на коју предмет стиже је испитивач, стручно оспособљено лице за ту делатност. После две до пет година испитивач доноси решење о признању или о одбијању заштите патентом. Начелник одељења потписом тврди да је решење исправно, иако није нити би могао да га проучи, јер би за то морао да буде апсолутни геније који влада свим знањима из, примера ради, машинства и електротехнике, које су обе у његовој надлежности, и који би то могао да обави за решења свих подређених му испитивача. Директор завода потписује решење и оно је пуноважно. Незадовољни проналазач, у овом другом случају, подноси жалбу Влади Србије. Влада нити има, нити би могла да има одговарајућу стручну службу те предмет враћа заводу са захтевом да да своје мишљење. Завод прослеђује предмет начелнику надлежне службе, а овај оном истом испитивачу чије решење је предмет спора. Испитивач не може да о истом предмету има два супротна мишљења подупрта стручним доказима, те одбија жалбу. То се прослеђује начелнику, директору и влади која доноси коначно решење. Проналазач је остао без заштите, а тиме и без свог проналаска.

Решавање проблема мора да почне од доношења одговарајуће правне регулативе која мора да реши наведене, али и друге проблеме. Прво треба оформити институцију, као правни субјект, који би легално – као заступник и легитимно – као демократски уређена институција у погледу поделе власти, што значи да има изабрану скупштину проналазача која би била носилац те власти, да има свој извршни орган, који има свог инокосног заступника и која би била уређена у погледу послова, што значи да има одговарајућа одељења и хијерархијски уређену структуру подређену инокосном органу, директору, то јест извршној власти и скупштини посредно.

Основни задатак те институције био би непосредно учешће у изради закона о патентима и пратећих списа, с правом вета. Иначе не би била равноправан саговорник, то јест не би уопште била саговорник.

Она би требало да на равноправној основи комуницира (не и одлучује) са Заводом за интелектуалну својину у поступку заштите проналаска патентом, штитећи интересе проналазаштва и проналазача.

Да у стручном и правном смислу помаже проналазачима.

Да комуницира с привредним субјектима уопште и с онима на буџету, како у расписивању тендера, тако и о избору понуђених решења.

Да подстиче проналазаштво кроз јавне манифестације, кроз редован годишњи конкурс за избор најперспективнијих проналазака које би дотирала, да обавља едукацију у стручном и правном погледу, да организује стручна предавања и семинаре, да омогући и подстиче размену искустава...

Друго, треба оформити институцију, непосредно подређену влади и непосредно, у поступку заштите проналаска надређена заводу као другостепена заштита проналазача у поступку заштите проналаска. Јасно је да она мора бити и организационо и стручно оспособљена.

Треће, завод треба реорганизовати тако да постоји унутрашња контрола решења која доноси испитивач, то јест била би првостепена заштита проналазача, а која би била непосредно подређена директору.

Оваква реорганизација захтева велики труд и велика улагања, али би резултат то вишеструко оправдао. Ово је моје виђење проблема и његовог решења и позив на ангажовање за његово решавање кроз стручну и добронамерну дискусију.

Никола Пилиповић,

дипл. маш. инж.