Problemi pronalazaštva

Pronalazaštvo je značajna delatnost u današnjoj civilizaciji. Od genijalnih pronalazaka koji se graniče s najvećim dostignućima nauke, koji čine osnov najnaprednijih naučnih eksperimenata i značajno utiču na napredovanje tehnologije u najširem smislu, do onih koji se utapaju u potrošačko-profitersku supkulturu. Koji nivo će dominirati u kojoj civilizaciji i u kojoj državi zavisi od same civilizacije, ali neuporedivo više od države. Od toga da li je u pronalazaštvu prepoznala značajnu intelektualnu i privrednu delatnost ili joj je ono samo opterećenje budžeta.

Zavedeno genijalnim dostignućima Nikole Tesle i Mihajla Pupina, ali i neistinitim izveštajima o senzacionalnim svetskim priznanjima, javno mnjenje misli da je Srbija u vrhu svetskog pronalazaštva. Nažalost, istina je suprotna, po svim relevantnim merilima mi smo na začelju. Čitalac se u to lako može uveriti posetom nekoj od manifestacija pronalazaštva, uvidom u relevantne statističke podatke, ali i iz pravne regulative.

Pre bilo kakvog daljeg promišljanja treba da razlučimo dva potpuno različita postupka: zaštita pronalaska patentom, što je u nadležnosti države, njenog pravnog sistema, i zaštita patenta u međunarodnom pravnom sistemu, koju definišu međunarodne institucije, te država nema uticaj na njih već je obavezna da ih usvoji.

Ono što čitalac može neposredno da sazna jeste vrh ledenog brega, situacija je mnogo gora jer su uzroci duboki i prisutni maltene celo stoleće. Mogu se prikazati kroz dva nesporna primera.

Prvo, ne postoji pravni subjekt koji bi legalno i legitimno, kroz demokratski postupak, zastupao interese pronalazaštva i pronalazača. A uslov za takvu zaštitu je da ta institucija neposredno učestvuje u donošenju zakona o patentima i pratećim spisima. Jer zakoni su kompromis između interesa države i interesa onih na koje se taj zakon odnosi. Ako nema njihovih zastupnika, onda je zakon besmislen jer ne rešava ono što mu je materija, to jest može je urediti samo po svome razlogu, ignorišući ili čak i ne znajući razlog zbog kojeg je taj zakon potreban. Crkva nema zvono. Jasno je da bi takva institucija imala i mnoge druge obaveze na unapređenju pronalazaštva.

Drugi primer je neizbežni rezultat takvog zakona: ne postoji zaštita prava pronalazača u postupku zaštite pronalaska, on je samo posmatrač koji ne može da ospori pogrešnu, pa čak i apsurdnu odluku koja uništava njegov pronalazak, jer već u postupku pronalazak je postao javan te ne postoji mogućnost da se on a posteriori zaštiti, ukratko – on je nestao. Prikazaćemo, istine radi, zakonom propisani postupak. Zahtev za zaštitu pronalaska patentom podnosi se Zavodu za intelektualnu svojinu. Prva instanca na koju predmet stiže je ispitivač, stručno osposobljeno lice za tu delatnost. Posle dve do pet godina ispitivač donosi rešenje o priznanju ili o odbijanju zaštite patentom. Načelnik odeljenja potpisom tvrdi da je rešenje ispravno, iako nije niti bi mogao da ga prouči, jer bi za to morao da bude apsolutni genije koji vlada svim znanjima iz, primera radi, mašinstva i elektrotehnike, koje su obe u njegovoj nadležnosti, i koji bi to mogao da obavi za rešenja svih podređenih mu ispitivača. Direktor zavoda potpisuje rešenje i ono je punovažno. Nezadovoljni pronalazač, u ovom drugom slučaju, podnosi žalbu Vladi Srbije. Vlada niti ima, niti bi mogla da ima odgovarajuću stručnu službu te predmet vraća zavodu sa zahtevom da da svoje mišljenje. Zavod prosleđuje predmet načelniku nadležne službe, a ovaj onom istom ispitivaču čije rešenje je predmet spora. Ispitivač ne može da o istom predmetu ima dva suprotna mišljenja poduprta stručnim dokazima, te odbija žalbu. To se prosleđuje načelniku, direktoru i vladi koja donosi konačno rešenje. Pronalazač je ostao bez zaštite, a time i bez svog pronalaska.

Rešavanje problema mora da počne od donošenja odgovarajuće pravne regulative koja mora da reši navedene, ali i druge probleme. Prvo treba oformiti instituciju, kao pravni subjekt, koji bi legalno – kao zastupnik i legitimno – kao demokratski uređena institucija u pogledu podele vlasti, što znači da ima izabranu skupštinu pronalazača koja bi bila nosilac te vlasti, da ima svoj izvršni organ, koji ima svog inokosnog zastupnika i koja bi bila uređena u pogledu poslova, što znači da ima odgovarajuća odeljenja i hijerarhijski uređenu strukturu podređenu inokosnom organu, direktoru, to jest izvršnoj vlasti i skupštini posredno.

Osnovni zadatak te institucije bio bi neposredno učešće u izradi zakona o patentima i pratećih spisa, s pravom veta. Inače ne bi bila ravnopravan sagovornik, to jest ne bi uopšte bila sagovornik.

Ona bi trebalo da na ravnopravnoj osnovi komunicira (ne i odlučuje) sa Zavodom za intelektualnu svojinu u postupku zaštite pronalaska patentom, štiteći interese pronalazaštva i pronalazača.

Da u stručnom i pravnom smislu pomaže pronalazačima.

Da komunicira s privrednim subjektima uopšte i s onima na budžetu, kako u raspisivanju tendera, tako i o izboru ponuđenih rešenja.

Da podstiče pronalazaštvo kroz javne manifestacije, kroz redovan godišnji konkurs za izbor najperspektivnijih pronalazaka koje bi dotirala, da obavlja edukaciju u stručnom i pravnom pogledu, da organizuje stručna predavanja i seminare, da omogući i podstiče razmenu iskustava...

Drugo, treba oformiti instituciju, neposredno podređenu vladi i neposredno, u postupku zaštite pronalaska nadređena zavodu kao drugostepena zaštita pronalazača u postupku zaštite pronalaska. Jasno je da ona mora biti i organizaciono i stručno osposobljena.

Treće, zavod treba reorganizovati tako da postoji unutrašnja kontrola rešenja koja donosi ispitivač, to jest bila bi prvostepena zaštita pronalazača, a koja bi bila neposredno podređena direktoru.

Ovakva reorganizacija zahteva veliki trud i velika ulaganja, ali bi rezultat to višestruko opravdao. Ovo je moje viđenje problema i njegovog rešenja i poziv na angažovanje za njegovo rešavanje kroz stručnu i dobronamernu diskusiju.

Nikola Pilipović,

dipl. maš. inž.