Морала сам рано да научим да кажем не

22. МАРАКЕШ

Маракеш – Двострука добитница Оскара за филмове „Кад јагањци утихну” и „Оптужена”, америчка глумица и редитељка Алисија Кристијан Фостер – планетарно позната као Џоди Фостер (1962), својој колекцији светских признања прикључила је и почасну „Златну звезду” 22. Маракеш фестивала за изузетан допринос уметности филма.

Наступ у Маракешу употпуњен је и гала пројекцијом француског филма „Приватан живот” Ребеке Злотовски у којем Фостерова игра улогу психоаналитичарке и из нужде и приватне детективке др Лилијан Штајнер, а партнери су јој Виржини Ефира, Данијел Отеј и Матје Амалрик. Њихов наступ пред маракешком публиком део је и светске турнеје пред званичне номинације за Златни глобус и Оскара, а за саму Џоди Фостер и заслужена почаст.

У ексклузивном разговору за „Политику”, вођеним у башти чувеног хотела „Ла Мамунија”, Фостерова говори о изазову глуме на француском језику, о психоанализи и хипнози, о мајци као првој учитељици филма и срећи што је као веома млада стартовала у „златној ери” Холивуда, уз највећа редитељска имена...

Како сте се ви и Ребека Злотовски уопште спојиле?

Први пут смо се среле онлајн, путем „зума”, а после тог првог разговора она је одлучила да дође у Лос Анђелес. Угостила сам је у кући, спремила сендвиче, супу и још свашта мислећи да ће она као Францускиња сигурно желети да једе, али смо на крају само разговарале и то пуних седам сати. То је нешто што волим код ње, Ребека се тако добро изражава, тако је интелигентна, али такође има одличан смисао за хумор. А за мене, када морам да причам о нечему озбиљном, мора да постоји и хумор.

Ово није ваша прва улога на француском језику, имали сте улогу и у Шаброловом филму „Крв других”?

Да! Имала сам и малу улогу у филму Жан-Пјера Женеа „Веома дуга веридба” 2004. године, а и већу улогу у „Девојчици на крају пута” Николе Геснера када сам била девојчица, али сам одувек желела да урадим пројекат где бих много говорила француски и где бих могла да проведем месец дана усавршавајући га. Ребекин „Приватни живот” ми је омогућио да дођем и живим у Паризу осам месеци и то у стану који сам одавно тамо купила, али сам до сада била веома ретко у њему. Можда ћу се у Паризу коначно настанити када се пензионишем. Иначе, француски језик сам научила као веома мала, јер га је моја мајка обожавала и трудила се да га и ја заволим, али тек сада могу рећи да сам га савладала и да се више не осећам несигурно и рањиво када говорим на француском.

Овај Ребекин филм ослања се на две ствари: психоанализу и хипнозу. Какав је ваш лични однос према томе?

У Сједињеним Државама ми се заправо више не бавимо Фројдовом психоанализом јер смо га „отказали” због његове мизогиније, али сам се много бавила њим и Жаком Лаканом и њиховим психоанализама док сам била на факултету. Све је то било тако добра полазишна тачка и за филмове и за књижевност, као што су Хичкок и други филмски ствараоци користили та његова сочива да би приказали феминистички поглед на свет или чак социјалистички, рецимо. Тај фројдовски приступ је заиста и снажан и смешан и зато ме је то занимало у овом филму, јер постоје дозе хумора на рачун психоанализе. Фројд се бавио и хипнозом и она је била једно време део његове психоанализе, али ју је потом одбацио. И волим то у овом филму, ту врсту такмичења између хипнотизера и психоаналитичара. Иначе, само једном у животу сам се лично подвргла хипнози и то зато да бих престала да пушим. Када сам имала неких 29 година, платила сам једном типу 90 долара да ме хипнотише. Ништа нисам осетила, али сам престала да пушим. Ето, деловало је.

Ваш говор после примљене награде је био веома емотиван, рекли сте да сте срећни, али постоји ли неки тренутак када бисте радије рекли: „Дајте ми мало одушка од тога да увек морам да будем узор”?

Да, много пута сам то помислила, али ми је синоћ било веома лепо. Увек сам одвајала свој радни од свог приватног живота. И увек сам налазила време за свој приватни живот, јер сам као млада морала да се борим за то. Морала сам рано да научим да кажем не. Рецимо, да желим да идем у Дизниленд и да не желим да ме тамо прати сниматељска екипа. Или, да желим да идем на факултет и имам то искуство и све оно што и други људи имају. Било ми је важно да се развијем као особа, као независна, као право људско биће, а не само као оно што се зове: „Мој посао”.

Путем видео-снимка обратио вам се и Мартин Скорсезе. Каква су ваша сећања на рад са њим?

Тако сам му захвална и искрено не могу да верујем колико сам срећна што сам упала у седамдесете године прошлог века, међу све те сјајне филмске ствараоце и што сам била тамо да учествујем у снимању „Алис више не станује овде”, а потом и „Таксисте”. Сећам се свега и рада са Скорсезеом и са Полом Шредером и те своје велике филмске школе. Нисам имала детињство попут других девојчица, али се због тога не кајем, јер имам толико добрих ствари које су тако јединствене и невероватне у вези са тим како сам одрасла путујући и боравећи у пратњи мајке у различитим хотелима у различитим земљама широм света. Радила сам са 150 различитих „момака” и једноставно сам тако захвална што нисам била свесна себе и што нисам била нервозна испред камера, јер их и нисам била свесна. Огроман је то поклон који сам добила – да учествујем у најбољем времену у историји филма, у „златној ери” Холивуда. Не знам да ли сте видели документарац о Скорсезеу који је снимила моја пријатељица Ребека Милер? Тако је добар, јер кроз њега схватате како су сви ти филмови и цео тај временски период заправо генијални.

Да ли се ваш поглед на филм и његово значење, на његову вредност, променио током година?

Знате, филм је био толико важан за мене док сам одрастала јер је био важан мојој мами. За њу је то био бег од стварности, место где није морала да брине, буде пуна страха и стреса због свих обавеза покушавајући да сама одгаји четворо деце без новца. И могла је да иде у биоскоп за пар долара и да ме поведе са собом. Вечерали бисмо у биоскопу и понекад бисмо гледали два филма један за другим. У биоскопу сам се осећала тако безбедно. Гледање филмова је био безбедан начин да увежбам шта значи бити човек, тако да и даље осећам ту потпуну привлачност према филму. То је једна од најважнијих ствари у мом животу.

Од „Таксисте”, „Собе панике”, „Кад јагањци утихну” па све до овог новог филма увек сте у ликовима који морају себе да доведу у опасност и да воде и спољашњу и унутрашњу борбу?

Да, то је нека врста путовања хероја и постоји већ хиљадама и хиљадама година. Имате усамљеног јунака који се сусреће са проблемом, а затим мора да прође кроз шуму искуства, кроз борбу са „гномима”, „демонима” и „чудовиштима” да би чинио добро и донео свом народу неку врсту спасења и у том процесу се трансформише. Чудно је то што женама никада није било дозвољено да буду део тог мита, барем не на филму и дуго је тако било. Рекла бих да је за филм „Кад јагањци утихну” заиста било суштинско то што су мит о Едипу преокренули на жену и што су дозволили жени да буде „принц”. И да, обично играм ликове који се не могу поколебати, у праву сте, увек сам бирала улоге жена које се боре са опасношћу.

Шта сте научили из филмова које су режирале жене?

Желела сам да будем редитељка као дете, игала сам у једној ТВ серији и човек који је глумио мог тату био је и редитељ, те сам тада помислила да бих могла да будем и глумица и редитељка. Али, тада нисам била свесна да у Америци у том тренутку и нема жена редитеља. Било их је у Европи и ја сам одрастала гледајући филмове Лене Биркелер, Агњешке Холанд, Маргарете фон Трота, чак и француске пионирке Алис Ги-Бланше и многе друге из европске кинематографије. Снимала сам филмове са много мушкараца и никада нисам размишљала о томе да би они могли да имају другачији поглед од жена. Када помислим на Џонатана Демија, мислим на њега као на свог омиљеног феминистичког редитеља, тако да то не мора нужно имати никакве везе са родом или полом.

Увек сте смирени, контролисани и прагматични, а да ли је тако заиста и унутар вас?

Смирена и контролисана? Не знам, претпостављам да сте једноставно оно што јесте, а ја то радим већ толико дуго, 60 година. Претпостављам да сви имамо технике, начине на које волимо да радимо и претпостављам да имам интелектуални процес који се преноси и на емоционално, па радим и једно и друго. Некако жонглирам.

Номиновани сте за Оскара за „Најад”, освојили сте и своју прву награду „Еми”, номиновани сте и за „Приватни живот”, вратили сте се у тај славодобитнички круг после толико деценија?

Сјајно је то и забавно добити бинго за посао који си већ урадио. Када достигнеш одређене године, једноставно те није брига. Одједном се једног дана пробудите и једноставно вас није брига за све ствари до којих вам је било стало када сте имали 40 или 50 година. После шездесете све је лакше и не марите више за такмичење са другим људима или за то да будете у центру пажње.