Питање без одговора

Ништа ново под капом небеском. Није први пут да су амбасадори великих и моћних држава, па и оних нешто мањих, незадовољни појединим новинарским текстовима, прилозима, насловима и коментарима. Ређи је, међутим, случај да своје незадовољство исказују по друштвеним мрежама, јавно објављујући писмо упућено уреднику Политичке рубрике у „Политици”, у овом случају мојој маленкости. Баш тако је поступио амбасадор Његовог краљевског височанства Едвард Фергусон. Писмо британског амбасадора тако је завршило на мрежама тачно 33 минута након што је мени упућено на мејл.

Ботовски талог био је одушевљен. У њиховим коментарима, лавина се сручила не само на „Политику” и мене – који смо по НАТО рецепту из 1999. познатог британског „хуманитарца” Џејмија Шеја били колатерална мета – већ, по обичају, на нашу земљу. Неки међу њима су текст из „Политике” представили као крунски доказ скретања Србије са европског пута, иако је Лондон тај пут напустио још пре десет година, што изгледа нису приметили. Али, важно је да не пропустите ниједну прилику да пљунете по својој држави и додворите се „коме треба”. Гуд џоб!

Очигледно, циљ није ни био да „Политика” објави ово писмо, како би ред био, већ да то учине неки други медији, можда блискији срцу изасланика Чарлса Трећег. Иако ускраћени за ову ексклузиву, писмо смо наравно објавили – као пристојан и професионалан српски медиј.

Није ми, рекох, први пут да сам на мети незадовољних екселенција. Сећам се случаја са руским амбасадором од пре неколико година, који се жалио како је наслов његовог текста извучен из контекста, да то нема везе с оним што ми је говорио у свом интервјуу, односно да је изврнут смисао његових речи. Мада ми је изгледало баш све супротно – да наслов осликава суштину изреченог. И одмах се нашла гомила душебрижника да брани руског амбасадора од речи које он није изговорио. И напада који није постојао. Вероватно су добили цветић и пчелицу „тамо где треба”. Харашо, маладјец!

Пар година раније, кроз неколико оштрих и претећих дописа нашој редакцији, које смо као пристојан и професионалан српски медиј све редом објавили, свој гнев због моје репортажне посете Криму исказао је украјински амбасадор. Запретио је да ћу одговарати за своје „злочине” према Украјини! Претпостављам да сам злочинац јер му се нису допали моји прилози о све бољем животу кримских Татара под новом руском влашћу. Вероватно ни текст о несрећној романси Сергеја Јесењина и Исидоре Данкан, која је читала његова писма на обали Јалте. Јер, како може да постоји љубавни заплет Руса и Американке на Криму, без допуштења украјинских власти? Па и ја, како сам смео да дођем на Крим без „аусвајса” из Кијева! Једино ми није објашњено како бих стигао до тамо, чак и ако бих имао дозволу Кијева. Требало је ваљда да се пробијам кроз минска поља и бодљикаву жицу, имајући у виду да је сав саобраћај између два братска народа био већ потпуно обустављен. Поручио сам амбасадору пријатељске Украјине да одустане од амбиције да уређује српске медије. Више није покушавао.

Овај пут, писмо амбасадора Фергусона стигло је на моје лично име. Иако, за промену, текст који му се није допао – нисам ја писао. Признајем, осим наслова! Зашто Лондон окупља непријатеље Србије? Ово питање из наслова је одјекнуло громко, али одражава суштину – Велика Британија је на свом ратном броду окупила војне представнике наших драгих суседа, али и лажне државе Косово. Када се на истом месту нађу војне главешине Хрватске, Албаније и Приштине, који су недавно склопили „тројни пакт” који угрожава безбедност Србије, онда се наслов сам пише. Посебно зато што никог из Београда на овом скупу није било.

„Мистерија” је настала око тога – да ли су представници Србије били бар формално позвани на скуп, или нису. Амбасадор Фергусон у свом писму открива да је „Србија била позвана да се придружи, али је одлучила да то не учини”. Ако је тако било, а немамо разлога да не верујемо господину Фергусону, онда је то одлука Београда која изазива дубоко поштовање и свакако је треба поздравити. Незамисливо је да један српски официр седи за истим столом са сепаратистима у униформи „косовске војске”, нелегалне паравојне формације, чије је постојање супротно Резолуцији 1244 и Повељи УН. Али, ко још за то мари, ако се зна да Лондон и још неки већ годинама снабдевају ове потомке терористичке ОВК оружјем, што наша држава пажљиво прати. И кога је уопште брига што је Повеља УН брутално погажена само у случају Србије и што Британци признају тзв. Косово као независну државу.

Па ето, мене је брига. И још бар шест милиона људи у овој земљи која је била жртва злочиначке агресије НАТО пакта. И још неколико милијарди њих широм света који не подносе колонизаторе и окупаторе на својој територији. И који знају да злочин убиства НАТО бомбама 80 српске деце – никад не застарева.

И сад једно питање. Ако је на овај скуп била позвана и Србија, која је одбила да учествује у таквој срамоти, зашто британска амбасада, као држава организатор, није о свему благовремено обавестила јавност? Ни о позиву који је Србија с гнушањем одбила, нити о самом скупу? И друго, зашто смо о одржаном састанку сазнали из саопштења тзв. косовских безбедносних снага на Фејсбуку. Каква се тиме порука шаље?

Амбасадор Фергусон у свом интервјуу прошле године за „Политику”, замољен да прокоментарише текст из британског „Телеграфа”, о томе како наводно „Београд спрема инвазију на Косово”, рекао ми је да се не слаже с текстом, али да је „штампа код нас слободна”. По тој логици, у Србији се, ваљда, када вам се неки текст не допада, подразумева да штампа није слободна, већ да новинари пишу оковани у ланце диктаторског режима! Није ни тада, по обичају, било ни извињења за ове очите лажи британских медија, ни објашњења – зашто је Србија по ко зна који пут оптужена за „инвазију” која се никад није десила.

Фергусон, иначе веома квалитетан амбасадор који жели и труди се да научи српски језик и до сада није био познат по гафовима, позвао се у свом писму на „Глобалну повељу Међународне федерације новинара” и „Кодекс новинара Србије”. Како истиче, наш новинар требало је да позове британску амбасаду да пита да ли је и Србија позвана на ову параду униформи на ратном броду. Можда је боље било да смо позвали КБС директно, који нас је и обавестио о догађају. Таман да нам на ова питања одговоре у паузи криминалног шпартања по северу Косова и Метохије и застрашивања преосталих Срба дугим цевима и кундацима, на шта свакако немају право ни по Резолуцији 1244, ни по свим раније постигнутим споразумима. Али изгледа да то за Лондон није „инвазија”, већ гандијевско ходочашће деце цвећа.

Штампа је у Великој Британији слободна и да председника Србије означава као злочинца који је организовао „људске сафарије” по Сарајеву. Можда је и то у складу са „глобалним повељама и кодексима”, кад ове опасне лажи које дестабилизују регион објаве „Гардијан” и „Дејли мејл”. Волео бих да смо од британске стране чули више осуда оваквих написа, бар након што је председник Вучић најавио да ће да тужи поменуте медије. Слободан је био и британски државни медиј Би-Би-Си и да измонтира и потпуно изврне речи председника Трампа и представи га као насилника који провоцира државни удар. Поносан сам што „Политика” није тако „слободна”. Сигуран сам да неће никад ни бити. То нису стандарди којима стремимо, као медиј са традицијом од 122 године.

На крају, потпуно се слажем и делим жељу амбасадора Фергусона да се развија трговинска размена између Србије и Велике Британије, као што бих искрено желео да сарадња на свим другим пољима буде неупоредиво боља. Били смо савезници у два светска рата, заједно на правој страни историје. Као што је амбасадор и нагласио, потребно нам је више регионалног партнерства, али кршење међународног права, парадирање наоружаних паравојски и провокације на рачун Србије неће до тога довести. Зато, уместо кодекса новинара, препоручујем читање Повеље УН. И да не заборавим – питање из наслова нашег текста остало је без одговора. Амбасада зна одговор. И Србија зна.