Pitanje bez odgovora

Ništa novo pod kapom nebeskom. Nije prvi put da su ambasadori velikih i moćnih država, pa i onih nešto manjih, nezadovoljni pojedinim novinarskim tekstovima, prilozima, naslovima i komentarima. Ređi je, međutim, slučaj da svoje nezadovoljstvo iskazuju po društvenim mrežama, javno objavljujući pismo upućeno uredniku Političke rubrike u „Politici”, u ovom slučaju mojoj malenkosti. Baš tako je postupio ambasador Njegovog kraljevskog visočanstva Edvard Ferguson. Pismo britanskog ambasadora tako je završilo na mrežama tačno 33 minuta nakon što je meni upućeno na mejl.

Botovski talog bio je oduševljen. U njihovim komentarima, lavina se sručila ne samo na „Politiku” i mene – koji smo po NATO receptu iz 1999. poznatog britanskog „humanitarca” Džejmija Šeja bili kolateralna meta – već, po običaju, na našu zemlju. Neki među njima su tekst iz „Politike” predstavili kao krunski dokaz skretanja Srbije sa evropskog puta, iako je London taj put napustio još pre deset godina, što izgleda nisu primetili. Ali, važno je da ne propustite nijednu priliku da pljunete po svojoj državi i dodvorite se „kome treba”. Gud džob!

Očigledno, cilj nije ni bio da „Politika” objavi ovo pismo, kako bi red bio, već da to učine neki drugi mediji, možda bliskiji srcu izaslanika Čarlsa Trećeg. Iako uskraćeni za ovu ekskluzivu, pismo smo naravno objavili – kao pristojan i profesionalan srpski medij.

Nije mi, rekoh, prvi put da sam na meti nezadovoljnih ekselencija. Sećam se slučaja sa ruskim ambasadorom od pre nekoliko godina, koji se žalio kako je naslov njegovog teksta izvučen iz konteksta, da to nema veze s onim što mi je govorio u svom intervjuu, odnosno da je izvrnut smisao njegovih reči. Mada mi je izgledalo baš sve suprotno – da naslov oslikava suštinu izrečenog. I odmah se našla gomila dušebrižnika da brani ruskog ambasadora od reči koje on nije izgovorio. I napada koji nije postojao. Verovatno su dobili cvetić i pčelicu „tamo gde treba”. Harašo, maladjec!

Par godina ranije, kroz nekoliko oštrih i pretećih dopisa našoj redakciji, koje smo kao pristojan i profesionalan srpski medij sve redom objavili, svoj gnev zbog moje reportažne posete Krimu iskazao je ukrajinski ambasador. Zapretio je da ću odgovarati za svoje „zločine” prema Ukrajini! Pretpostavljam da sam zločinac jer mu se nisu dopali moji prilozi o sve boljem životu krimskih Tatara pod novom ruskom vlašću. Verovatno ni tekst o nesrećnoj romansi Sergeja Jesenjina i Isidore Dankan, koja je čitala njegova pisma na obali Jalte. Jer, kako može da postoji ljubavni zaplet Rusa i Amerikanke na Krimu, bez dopuštenja ukrajinskih vlasti? Pa i ja, kako sam smeo da dođem na Krim bez „ausvajsa” iz Kijeva! Jedino mi nije objašnjeno kako bih stigao do tamo, čak i ako bih imao dozvolu Kijeva. Trebalo je valjda da se probijam kroz minska polja i bodljikavu žicu, imajući u vidu da je sav saobraćaj između dva bratska naroda bio već potpuno obustavljen. Poručio sam ambasadoru prijateljske Ukrajine da odustane od ambicije da uređuje srpske medije. Više nije pokušavao.

Ovaj put, pismo ambasadora Fergusona stiglo je na moje lično ime. Iako, za promenu, tekst koji mu se nije dopao – nisam ja pisao. Priznajem, osim naslova! Zašto London okuplja neprijatelje Srbije? Ovo pitanje iz naslova je odjeknulo gromko, ali odražava suštinu – Velika Britanija je na svom ratnom brodu okupila vojne predstavnike naših dragih suseda, ali i lažne države Kosovo. Kada se na istom mestu nađu vojne glavešine Hrvatske, Albanije i Prištine, koji su nedavno sklopili „trojni pakt” koji ugrožava bezbednost Srbije, onda se naslov sam piše. Posebno zato što nikog iz Beograda na ovom skupu nije bilo.

„Misterija” je nastala oko toga – da li su predstavnici Srbije bili bar formalno pozvani na skup, ili nisu. Ambasador Ferguson u svom pismu otkriva da je „Srbija bila pozvana da se pridruži, ali je odlučila da to ne učini”. Ako je tako bilo, a nemamo razloga da ne verujemo gospodinu Fergusonu, onda je to odluka Beograda koja izaziva duboko poštovanje i svakako je treba pozdraviti. Nezamislivo je da jedan srpski oficir sedi za istim stolom sa separatistima u uniformi „kosovske vojske”, nelegalne paravojne formacije, čije je postojanje suprotno Rezoluciji 1244 i Povelji UN. Ali, ko još za to mari, ako se zna da London i još neki već godinama snabdevaju ove potomke terorističke OVK oružjem, što naša država pažljivo prati. I koga je uopšte briga što je Povelja UN brutalno pogažena samo u slučaju Srbije i što Britanci priznaju tzv. Kosovo kao nezavisnu državu.

Pa eto, mene je briga. I još bar šest miliona ljudi u ovoj zemlji koja je bila žrtva zločinačke agresije NATO pakta. I još nekoliko milijardi njih širom sveta koji ne podnose kolonizatore i okupatore na svojoj teritoriji. I koji znaju da zločin ubistva NATO bombama 80 srpske dece – nikad ne zastareva.

I sad jedno pitanje. Ako je na ovaj skup bila pozvana i Srbija, koja je odbila da učestvuje u takvoj sramoti, zašto britanska ambasada, kao država organizator, nije o svemu blagovremeno obavestila javnost? Ni o pozivu koji je Srbija s gnušanjem odbila, niti o samom skupu? I drugo, zašto smo o održanom sastanku saznali iz saopštenja tzv. kosovskih bezbednosnih snaga na Fejsbuku. Kakva se time poruka šalje?

Ambasador Ferguson u svom intervjuu prošle godine za „Politiku”, zamoljen da prokomentariše tekst iz britanskog „Telegrafa”, o tome kako navodno „Beograd sprema invaziju na Kosovo”, rekao mi je da se ne slaže s tekstom, ali da je „štampa kod nas slobodna”. Po toj logici, u Srbiji se, valjda, kada vam se neki tekst ne dopada, podrazumeva da štampa nije slobodna, već da novinari pišu okovani u lance diktatorskog režima! Nije ni tada, po običaju, bilo ni izvinjenja za ove očite laži britanskih medija, ni objašnjenja – zašto je Srbija po ko zna koji put optužena za „invaziju” koja se nikad nije desila.

Ferguson, inače veoma kvalitetan ambasador koji želi i trudi se da nauči srpski jezik i do sada nije bio poznat po gafovima, pozvao se u svom pismu na „Globalnu povelju Međunarodne federacije novinara” i „Kodeks novinara Srbije”. Kako ističe, naš novinar trebalo je da pozove britansku ambasadu da pita da li je i Srbija pozvana na ovu paradu uniformi na ratnom brodu. Možda je bolje bilo da smo pozvali KBS direktno, koji nas je i obavestio o događaju. Taman da nam na ova pitanja odgovore u pauzi kriminalnog špartanja po severu Kosova i Metohije i zastrašivanja preostalih Srba dugim cevima i kundacima, na šta svakako nemaju pravo ni po Rezoluciji 1244, ni po svim ranije postignutim sporazumima. Ali izgleda da to za London nije „invazija”, već gandijevsko hodočašće dece cveća.

Štampa je u Velikoj Britaniji slobodna i da predsednika Srbije označava kao zločinca koji je organizovao „ljudske safarije” po Sarajevu. Možda je i to u skladu sa „globalnim poveljama i kodeksima”, kad ove opasne laži koje destabilizuju region objave „Gardijan” i „Dejli mejl”. Voleo bih da smo od britanske strane čuli više osuda ovakvih napisa, bar nakon što je predsednik Vučić najavio da će da tuži pomenute medije. Slobodan je bio i britanski državni medij Bi-Bi-Si i da izmontira i potpuno izvrne reči predsednika Trampa i predstavi ga kao nasilnika koji provocira državni udar. Ponosan sam što „Politika” nije tako „slobodna”. Siguran sam da neće nikad ni biti. To nisu standardi kojima stremimo, kao medij sa tradicijom od 122 godine.

Na kraju, potpuno se slažem i delim želju ambasadora Fergusona da se razvija trgovinska razmena između Srbije i Velike Britanije, kao što bih iskreno želeo da saradnja na svim drugim poljima bude neuporedivo bolja. Bili smo saveznici u dva svetska rata, zajedno na pravoj strani istorije. Kao što je ambasador i naglasio, potrebno nam je više regionalnog partnerstva, ali kršenje međunarodnog prava, paradiranje naoružanih paravojski i provokacije na račun Srbije neće do toga dovesti. Zato, umesto kodeksa novinara, preporučujem čitanje Povelje UN. I da ne zaboravim – pitanje iz naslova našeg teksta ostalo je bez odgovora. Ambasada zna odgovor. I Srbija zna.