Гладни српски дечаци међу Корзиканцима

„Време ружно, киша већ досади, а вести са ратишта све горе, непријатељ све ближи. Дуго сам размишљао треба ли напустити огњиште и отаџбину или остати и чекати усуд судбине. Кад помислим да ћу постати роб и ко зна шта ме још може снаћи, реших да пођем. Тек што сам завршио четврти разред гимназије, спремам се да с војском кренем у бежанију. Тог 14. октобра с болом у души опраштам се од мајке:

– Мајко мила, да ли ћу те још икад видети?

– Не брини, сине, брзо ћеш се ти мајци вратити.

Грлим је, обоје се гушимо у сузама, плачемо као да се занавек растајемо. Са капије се окретох да је још једном видим, она и даље крајичком мараме брише сузе. Болан растанак с мајком често ми се у туђини јављао у сну и увек ме веома растужио...”

Овако је у послератним сећањима Златиборац Милосав Смиљанић (1900–1988), близак род ђенерала Крсте Смиљанића, описивао тешке ратне дане 1915. године. Био је петнаестогодишњак кад је од куће у Љубишу, праћен мајчиним сузама, кренуо у путешествије Србијом ка југу, а одатле са српском војском преко Албаније. Све до Скадра, па у Сан Ђовани, затим лађом у француски град Марсељ.

На Милосава и његов ратни пут сећа у ово доба златиборски историчар Милисав Р. Ђенић у књизи „Године страдања и бола”.

Усуд судбине, дакле, повео је младог Златиборца те суморне јесени од Ужица преко Краљева у Митровицу. По каљавим друмовима, уз глад и снег који је падао. А Аустријанци напредују долином Ибра, Бугари заузели Гњилане, па се са српском војском мора даље из Митровице.

„До Пећи смо путовали читавих пет дана. Разапесмо шаторе близу вароши. Ретко се могло наћи хлеба, ни ући у мале кафане препуне болесника и избеглица. Нико не зна куда ћемо кренути, а непријатељ је све ближи. Дође наредба да се спале сва кола, аутомобили, архиве које се не могу носити, јер морамо путовати преко Чакора, путем којим једва може пешак проћи.”

Оркански ветар са снегом шибао их је по лицу кад су изашли на Чакор. „Преморени и гладни дрхтимо по цичој зими. Кад помислим на мајчину гужвару или врућу проју и кајмак... Хлеб се ретко могао наћи, а и када га има био је црн као земља, непечен, пун брлога.”

Дође наредба да крену за Подгорицу, где су с муком стигли за седам дана. Одатле за Скадар, у којем су нашли кућу за становање, а хране је и ту недостајало.

„У продавнице су стизале мање количине хлеба, али све је покуповано за штаб Врховне команде, стране мисије и остале војне власти. Када сам чуо да ће ђаке упутити у Француску, извадим пасош и упишем се у списак ђака код Министарства просвете, а у министарској болници извадим здравствени пасош. Нестрпљиво сам чекао наш полазак за Сан Ђовани, где је требало да се укрцамо на лађу. Најзад стиже вест да ћемо кренути 1. јануара. Добијемо четири професора који иду с нама и пођемо у Сан Ђовани.”

Тако је голобради Милосав Смиљанић запловио морем, надајући се да ће ускоро наставити ка Француској. Уистину, седмог дана по њих дође велика санитетска лађа на коју се укрцаше.

„После путовања од осам дана стигосмо на мало острво Фријул у близини Марсеља. Ту је извршена дезинфекција наших одела и ствари, истом лађом одемо у град Бастију на острву Корзици. У пристаништу се окупио силан свет, радознао да види несрећне и гладне српске дечаке. Био је вољан да нам пружи сваку помоћ, нама болесним и тужним што остадосмо далеко од породица и отаџбине. Сместише нас у једну велику кућу, раније припремљену за нас. Сви ђаци без добре одеће и обуће одмах су је добили.”

Грађани су овде, сећао се Милосав, долазили и доносили им разну храну.

„Тешили нас да ће учинити све да нам замене наше родитеље што осташе да робују. Појединци су нас водили својим кућама на ручак, ишли са нама у биоскопе, куповали разне ствари, давали новац, чинили да нам удовоље сваку жељу, да ублаже нашу голему тугу. Велику захвалност дугујемо Француској, нашој другој отаџбини, јер нас је прихватила у најтежем часу, хранила нас и школовала”, писао је Смиљанић у својим сећањима.

Остали су српски ђаци у Бастији дуже време, одмарали се и чекали распоред за одлазак у школе. Након два месеца дође им распоред. Укрцали су се у једну малу поштанску лађу која их је довезла у Марсељ. Одатле продужили возом до градића Нима, где је Милосав затим похађао и завршио лицеј.

Након три године проведене ту, у интернату и једној хранитељској породици, вратио се у Србију. Успео је после рата да у Суботици, уз материјалну помоћ ђенерала Крсте, заврши Правни факултет и потом је као судија радио у Окружном суду града Београда, бележи књига „Године страдања и бола”.