Gladni srpski dečaci među Korzikancima

„Vreme ružno, kiša već dosadi, a vesti sa ratišta sve gore, neprijatelj sve bliži. Dugo sam razmišljao treba li napustiti ognjište i otadžbinu ili ostati i čekati usud sudbine. Kad pomislim da ću postati rob i ko zna šta me još može snaći, reših da pođem. Tek što sam završio četvrti razred gimnazije, spremam se da s vojskom krenem u bežaniju. Tog 14. oktobra s bolom u duši opraštam se od majke:

– Majko mila, da li ću te još ikad videti?

– Ne brini, sine, brzo ćeš se ti majci vratiti.

Grlim je, oboje se gušimo u suzama, plačemo kao da se zanavek rastajemo. Sa kapije se okretoh da je još jednom vidim, ona i dalje krajičkom marame briše suze. Bolan rastanak s majkom često mi se u tuđini javljao u snu i uvek me veoma rastužio...”

Ovako je u posleratnim sećanjima Zlatiborac Milosav Smiljanić (1900–1988), blizak rod đenerala Krste Smiljanića, opisivao teške ratne dane 1915. godine. Bio je petnaestogodišnjak kad je od kuće u Ljubišu, praćen majčinim suzama, krenuo u putešestvije Srbijom ka jugu, a odatle sa srpskom vojskom preko Albanije. Sve do Skadra, pa u San Đovani, zatim lađom u francuski grad Marselj.

Na Milosava i njegov ratni put seća u ovo doba zlatiborski istoričar Milisav R. Đenić u knjizi „Godine stradanja i bola”.

Usud sudbine, dakle, poveo je mladog Zlatiborca te sumorne jeseni od Užica preko Kraljeva u Mitrovicu. Po kaljavim drumovima, uz glad i sneg koji je padao. A Austrijanci napreduju dolinom Ibra, Bugari zauzeli Gnjilane, pa se sa srpskom vojskom mora dalje iz Mitrovice.

„Do Peći smo putovali čitavih pet dana. Razapesmo šatore blizu varoši. Retko se moglo naći hleba, ni ući u male kafane prepune bolesnika i izbeglica. Niko ne zna kuda ćemo krenuti, a neprijatelj je sve bliži. Dođe naredba da se spale sva kola, automobili, arhive koje se ne mogu nositi, jer moramo putovati preko Čakora, putem kojim jedva može pešak proći.”

Orkanski vetar sa snegom šibao ih je po licu kad su izašli na Čakor. „Premoreni i gladni drhtimo po cičoj zimi. Kad pomislim na majčinu gužvaru ili vruću proju i kajmak... Hleb se retko mogao naći, a i kada ga ima bio je crn kao zemlja, nepečen, pun brloga.”

Dođe naredba da krenu za Podgoricu, gde su s mukom stigli za sedam dana. Odatle za Skadar, u kojem su našli kuću za stanovanje, a hrane je i tu nedostajalo.

„U prodavnice su stizale manje količine hleba, ali sve je pokupovano za štab Vrhovne komande, strane misije i ostale vojne vlasti. Kada sam čuo da će đake uputiti u Francusku, izvadim pasoš i upišem se u spisak đaka kod Ministarstva prosvete, a u ministarskoj bolnici izvadim zdravstveni pasoš. Nestrpljivo sam čekao naš polazak za San Đovani, gde je trebalo da se ukrcamo na lađu. Najzad stiže vest da ćemo krenuti 1. januara. Dobijemo četiri profesora koji idu s nama i pođemo u San Đovani.”

Tako je golobradi Milosav Smiljanić zaplovio morem, nadajući se da će uskoro nastaviti ka Francuskoj. Uistinu, sedmog dana po njih dođe velika sanitetska lađa na koju se ukrcaše.

„Posle putovanja od osam dana stigosmo na malo ostrvo Frijul u blizini Marselja. Tu je izvršena dezinfekcija naših odela i stvari, istom lađom odemo u grad Bastiju na ostrvu Korzici. U pristaništu se okupio silan svet, radoznao da vidi nesrećne i gladne srpske dečake. Bio je voljan da nam pruži svaku pomoć, nama bolesnim i tužnim što ostadosmo daleko od porodica i otadžbine. Smestiše nas u jednu veliku kuću, ranije pripremljenu za nas. Svi đaci bez dobre odeće i obuće odmah su je dobili.”

Građani su ovde, sećao se Milosav, dolazili i donosili im raznu hranu.

„Tešili nas da će učiniti sve da nam zamene naše roditelje što ostaše da robuju. Pojedinci su nas vodili svojim kućama na ručak, išli sa nama u bioskope, kupovali razne stvari, davali novac, činili da nam udovolje svaku želju, da ublaže našu golemu tugu. Veliku zahvalnost dugujemo Francuskoj, našoj drugoj otadžbini, jer nas je prihvatila u najtežem času, hranila nas i školovala”, pisao je Smiljanić u svojim sećanjima.

Ostali su srpski đaci u Bastiji duže vreme, odmarali se i čekali raspored za odlazak u škole. Nakon dva meseca dođe im raspored. Ukrcali su se u jednu malu poštansku lađu koja ih je dovezla u Marselj. Odatle produžili vozom do gradića Nima, gde je Milosav zatim pohađao i završio licej.

Nakon tri godine provedene tu, u internatu i jednoj hraniteljskoj porodici, vratio se u Srbiju. Uspeo je posle rata da u Subotici, uz materijalnu pomoć đenerala Krste, završi Pravni fakultet i potom je kao sudija radio u Okružnom sudu grada Beograda, beleži knjiga „Godine stradanja i bola”.