Не зна се ко игра са ким

Текст гломазног наслова „Живот провинцијских плејбоја током Другог светског рата или Туђе хоћемо – своје не дамо” писца и редитеља Душана Јовановића један је од његових ранијих. Написан је седамдесетих година прошлог века, када је имао и праизведбу у Љубљани. Реч је о комедији ослоњеној на традицију комедије дел арте, а настала је и у духу друштвених и сексуалних револуција које су експлодирале у свету у другој половини шездесетих година, имајући у виду да описује незасите сексуалне апетите ликова, односно заврзламе изазване пожудом и жељом за слободом, изван окова брака.

Полазећи од овог текста, редитељ Иван Пеновић гради театралну, карикатуралну, али и раскалашну сценску комедију живописних ликова који долазе из различитих држава нашег региона и говоре на различитим језицима, од српског и црногорског до македонског и словеначког. Радња се дешава у турбулентним околностима, пред трећи светски рат, што је истакнуто на почетку представе, али се касније то значење не продубљује, што је штета, јер би се на тај начин можда појачала друштвена и критичка значења игре, која овде заправо и нису битна. У центру пажње је исписивање разузданости ликова, њихове (једине) заинтересованости за сексуалне афере, што се негде може схватити као облик ескапизма, жеље за заборавом света на ивици слома, за брисањем свести измучене бригом. Но, та идеја није довољно доследно назначена, због чега се гради главни утисак да су те ласцивне заврзламе међу ликовима и комички ефекти које они производе главни (и једини) смисао постојања представе.

У вези са тим, игра глумаца је највећи квалитет, они наступају углавном посвећено и спретно, али се због поменутог одсуства опипљивијих друштвених, критичких значења та игра указује као пуки ларпурлартизам, демонстрација вештина без значајнијег идејног упоришта. Лазар Николић игра главног, црногорског плејбоја, Валерија, препознатљивог мачо-става, самоуверености (и бандоглавости). Вукашин Јовановић је његов шармантни слуга Стопино, варијација типа Арлекина из комедије дел арте, са званичном функцијом Валеријевог пи-ара; он је и наратор радње, на почетку нас уводи у ликове и њихове врло сложене односе. Јована Спасић игра Колумбину, његову бившу жену, тренутно удату за Колу (Марјан Наумов), слугу који свима угађа, али је званично слуга Пандолфа (Лазар Христов), македонског плејбоја, посебно гротескно уобличеног, клемпавог, збланутог. Он је муж Лусинде (Јулита Кропец), кокетне и мазне жене, привучене Убалдом (Марко Гверо), сталоженијим српским плејбојем, ожењеним са Арделијом (Соња Стамболџиоска), Валеријевом, а касније и Октавовом љубавницом. Словеначки плејбој Октав (Њец Језерник) је специфично уштогљен, одевен у некакву ретро, штрчећу, шљампаву цветну јакну, која појачава његова карикатурална значења (костим Александар Ношпал). Укратко и сликовито речено, не зна се ко у овој чудној шуми игра са ким, ко пије, а ко плаћа рачуне.

 Сцена је, као и костим, одговарајуће стилизовано, пластично, кичасто (кемп) дизајнирана, у нападним облицима и бојама, доследно узбурканој радњи и начину игре (сценографија Лазе Трипков). Простор представља стилизовану варијацију ренесансног трга, где су се у том раздобљу обично одвијале комедије. У наступима глумаца је изражен груби хумор, сочне сексуалне алузије, пучки дух, као и комуникација са публиком, што је све такође блиско ренесансној осећајности и комедији дел арте; извођачи нас повремено нешто питају, залазе у простор аудиторијума, бришући границе између њих и нас. Такође је делартеовски наглашен физички израз глумаца, покрети су театрализовани, изоштрени (сценски покрет Дамир Клеменић). Ликови често међусобно комуницирају на различитим језицима, што се понекад може разумети на симболичком нивоу, у погледу означавања њиховог суштинског неразумевања. Ипак, у највећој мери, та вишејезичност представља још једну баријеру у доживљају гледалаца, због додатних тешкоћа у праћењу радње, компликоване по себи (македонски и словеначки језик су титловани).

Позориште, без сумње, треба да се бави одразима тензија у којима локално и глобално живимо, да буде (критичко) огледало свеприсутних немира, али ако не успостави јаснији аналитички, конструктивнији, вишезначнији однос према таквим околностима, ако не изгради друге слојеве значења, што у овој представи нажалост јесте случај, оно заправо ради у корист те опште дехуманизације, одсуства разумевања и стварног дијалога, а не обрнуто.