Ne zna se ko igra sa kim

Tekst glomaznog naslova „Život provincijskih plejboja tokom Drugog svetskog rata ili Tuđe hoćemo – svoje ne damo” pisca i reditelja Dušana Jovanovića jedan je od njegovih ranijih. Napisan je sedamdesetih godina prošlog veka, kada je imao i praizvedbu u Ljubljani. Reč je o komediji oslonjenoj na tradiciju komedije del arte, a nastala je i u duhu društvenih i seksualnih revolucija koje su eksplodirale u svetu u drugoj polovini šezdesetih godina, imajući u vidu da opisuje nezasite seksualne apetite likova, odnosno zavrzlame izazvane požudom i željom za slobodom, izvan okova braka.

Polazeći od ovog teksta, reditelj Ivan Penović gradi teatralnu, karikaturalnu, ali i raskalašnu scensku komediju živopisnih likova koji dolaze iz različitih država našeg regiona i govore na različitim jezicima, od srpskog i crnogorskog do makedonskog i slovenačkog. Radnja se dešava u turbulentnim okolnostima, pred treći svetski rat, što je istaknuto na početku predstave, ali se kasnije to značenje ne produbljuje, što je šteta, jer bi se na taj način možda pojačala društvena i kritička značenja igre, koja ovde zapravo i nisu bitna. U centru pažnje je ispisivanje razuzdanosti likova, njihove (jedine) zainteresovanosti za seksualne afere, što se negde može shvatiti kao oblik eskapizma, želje za zaboravom sveta na ivici sloma, za brisanjem svesti izmučene brigom. No, ta ideja nije dovoljno dosledno naznačena, zbog čega se gradi glavni utisak da su te lascivne zavrzlame među likovima i komički efekti koje oni proizvode glavni (i jedini) smisao postojanja predstave.

U vezi sa tim, igra glumaca je najveći kvalitet, oni nastupaju uglavnom posvećeno i spretno, ali se zbog pomenutog odsustva opipljivijih društvenih, kritičkih značenja ta igra ukazuje kao puki larpurlartizam, demonstracija veština bez značajnijeg idejnog uporišta. Lazar Nikolić igra glavnog, crnogorskog plejboja, Valerija, prepoznatljivog mačo-stava, samouverenosti (i bandoglavosti). Vukašin Jovanović je njegov šarmantni sluga Stopino, varijacija tipa Arlekina iz komedije del arte, sa zvaničnom funkcijom Valerijevog pi-ara; on je i narator radnje, na početku nas uvodi u likove i njihove vrlo složene odnose. Jovana Spasić igra Kolumbinu, njegovu bivšu ženu, trenutno udatu za Kolu (Marjan Naumov), slugu koji svima ugađa, ali je zvanično sluga Pandolfa (Lazar Hristov), makedonskog plejboja, posebno groteskno uobličenog, klempavog, zblanutog. On je muž Lusinde (Julita Kropec), koketne i mazne žene, privučene Ubaldom (Marko Gvero), staloženijim srpskim plejbojem, oženjenim sa Ardelijom (Sonja Stamboldžioska), Valerijevom, a kasnije i Oktavovom ljubavnicom. Slovenački plejboj Oktav (Njec Jezernik) je specifično uštogljen, odeven u nekakvu retro, štrčeću, šljampavu cvetnu jaknu, koja pojačava njegova karikaturalna značenja (kostim Aleksandar Nošpal). Ukratko i slikovito rečeno, ne zna se ko u ovoj čudnoj šumi igra sa kim, ko pije, a ko plaća račune.

 Scena je, kao i kostim, odgovarajuće stilizovano, plastično, kičasto (kemp) dizajnirana, u napadnim oblicima i bojama, dosledno uzburkanoj radnji i načinu igre (scenografija Laze Tripkov). Prostor predstavlja stilizovanu varijaciju renesansnog trga, gde su se u tom razdoblju obično odvijale komedije. U nastupima glumaca je izražen grubi humor, sočne seksualne aluzije, pučki duh, kao i komunikacija sa publikom, što je sve takođe blisko renesansnoj osećajnosti i komediji del arte; izvođači nas povremeno nešto pitaju, zalaze u prostor auditorijuma, brišući granice između njih i nas. Takođe je delarteovski naglašen fizički izraz glumaca, pokreti su teatralizovani, izoštreni (scenski pokret Damir Klemenić). Likovi često međusobno komuniciraju na različitim jezicima, što se ponekad može razumeti na simboličkom nivou, u pogledu označavanja njihovog suštinskog nerazumevanja. Ipak, u najvećoj meri, ta višejezičnost predstavlja još jednu barijeru u doživljaju gledalaca, zbog dodatnih teškoća u praćenju radnje, komplikovane po sebi (makedonski i slovenački jezik su titlovani).

Pozorište, bez sumnje, treba da se bavi odrazima tenzija u kojima lokalno i globalno živimo, da bude (kritičko) ogledalo sveprisutnih nemira, ali ako ne uspostavi jasniji analitički, konstruktivniji, višeznačniji odnos prema takvim okolnostima, ako ne izgradi druge slojeve značenja, što u ovoj predstavi nažalost jeste slučaj, ono zapravo radi u korist te opšte dehumanizacije, odsustva razumevanja i stvarnog dijaloga, a ne obrnuto.