Сасечено стабло Данонових

Архитекта Цадик Данон, познат под надимком Брацо, тренутно је једини преживели Јеврејин у Србији који је успео да побегне из Јасеновца, логора у којем је настрадао велики број чланова његове многобројне фамилије. Своје успомене на ово, по злу чувено, место осмелио се да стави на папир тек шест деценија након завршетка Другог светског рата. Ове године, сопственим средствима, издао је књигу "Сасечено стабло Данонових", у којој је, у три дела, описао сву топлину породичног живота пре Другог светског рата, страхоте које су преживљавали у Јасеновцу, као и све што је обележило његов живот након бекства из логора.

Цадик Данон рођен је 1923. године у Сарајеву, у породици сефардских Јевреја, 1934. године се с породицом пресељава у Београд. Још давних 60-их година 20. века, побројао је 45 чланова своје фамилије које су убили Немци и  усташе. Тада је одлучио да напише књигу. Ипак, све до данас, због несносног осећања боли, није успео да из подсвести извуче страшне успомене на страдање најближих. Сећања је потискивао деценијама, али, како каже, захваљујући подршци и помоћи садашње супруге Олге, успео је да напише ово дело, које би, због неспорних историјских чињеница, требало да се нађе у свим школским библиотекама. Пре седам година написао је мемоаре о страдању у Јасеновцу који су распродати. Тада је одлучио да прошири своје записе настале искључиво на основу личних сећања, без уласка у политичке расправе. Према мишљењу критичара, ова дело сведочи да је Јасеновац био једно од најстрашнијих места страдања Јевреја, Срба и Рома и одговор је свима који желе да негирају улогу овог логора.

Шта се најзад преломило у Вама и како сте успели да све оно што Вас је годинама мучило ставите на папир?

Страх да ће истина о страдању у Јасеновцу отићи са мном у гроб дала ми је снаге да у позним годинама створим ово дело с надом да ће моја књига допринети томе да се сличне страхоте никада више не понове. Не бих успео без помоћи садашње супруге, моје прве љубави, која ме је бодрила. Пре седам година сам почео да пишем своја сећања. Ја сам диктирао, а супруга је записивала. Сваки пут када бих поклекао, опхрван страшним сећањима, бодрила ме је и успео сам да приведем крају своје дело.

Како сте доспели у Јасеновац?

Отац је ухапшен 1941. године док смо били у Тузли, код стрица код којег смо покушали да се склонимо јер је у Београду било тешко преживети. Ухапсили су га на улици, док је ишао да посети неке пријатеље једноставно зато што је носио жуту траку на руци. По мене, осамнаестогодишњег младића, дошли су кући. После кратког времена проведеног у затвору у Креки, са још 130 Јевреја, рекли су нам да се спремимо за пут јер идемо до крајњег одредишта чије име није споменуто. Ипак, сви смо слутили да идемо у Јасеновац.

Која Вам је једна од најтужнијих успомена на долазак у логор?

Кад смо стигли нисмо препознали очевог најмлађег брата Гедаља, који је, нажалост, умро од глади. Толико је био измршавео и оронуо да смо се питали ко је тај човек, како нас зна и зашто нам прилази. Прошао је голготу првог, другог и трећег јасеновачког логора, у који смо и ми дошли. Од њега је остао живи леш. Иако нам је логор изгледао страшно, затечени затвореници су нам испричали да је недавно ту боравила међународна комисија која је испитивала да ли је Јасеновац заиста радни логор, као што је представљан, и на који начин се поступа са затвореницима. Управа затвора је зато предузела све мере за уклањање доказа о зверствима које су чинили. Режим је био блажи него раније, а ја сам се питао како ли је онда било раније.

Како сте успели да побегнете?

Оно што ми је највише помогло јесте чињеница да нисам клонуо духом. Стално сам размишљао о бекству и ковао нове и нове планове. Септембра 1942. године нас седморица младића смо, захваљујући храбрости и срећи, успели да прескочимо жицу и логора у Обрадовцима, у којима смо чували говеда тог дана. После бекства, српско становништво нам је помогло и сви смо се придружили партизанима. Од робова смо постали људи. После рата вратио сам се у Београд и нашао се с мајком и две сестре. Срећом, успеле су да преживе рат за разлику од многобројне родбине и пријатеља на чија сам врата куцао а нико ми није одговарао.

Упркос страшном искуству успели сте да наставите школовање, завршите студије архитектуре, стварате породицу и водите "нормалан" живот?

Најтеже ми је било у току првих неколико година послератног живота. На захтев општинског службеника, требало је да испуним формуларе за све страдале чланове фамилије. Сео сам за свој цртаћи сто, направио колоне на великом хамер папиру и почео да пишем редом, почевши од оца Исидора, који је преклан у логору у Старој Градишци. Писао сам и плакао. Тако сам заспао наслоњен на сто. Када сам однео списак у Општину, људи су ме са жаљењем и неверицом гледали. Породица Данон била је готово избрисана. Родбина с мајчине стране, која је живела у Сарајеву, успела је да се спасе  бежећи у Мостар, који је био под италијанском окупацијом јер Италијани нису убијали Јевреје. Очева многобројна фамилија је много више страдала.

Да ли, по Вашем мишљењу, држава довољно јавно говори истину о Јасеновцу и о страдању српског, јеврејског и ромског народа?

Наше власти чине веома мало како би се истина о нашим страдањима за време Другог светског рата чула. Не желе да потежу ово питање, а у Србији немамо никакво сведочанство о геноциду какав су преживели наши народи. Зато мислим да не треба ћутати и свако ко прочита ову књигу сазнаће шта се стварно збивало у Јасеновцу. Едукација омладине је најбољи начин да се спречи да се прошлост понови. Искривљавање истине почело је још за време постојања СФРЈ. Непосредно по завршетку рада специјална комисија је утврдила да је у Јасеновцу настрадало око 700.000 људи. Ипак, о томе се није говорило и, због промоције лажног братства и јединства, тада нисам могао да издам ову књигу. Био сам присутан 1966. године приликом откривања споменика посвећеног жртвама и са жаљењем констатовао да су Хрвати све објекте логора срушили. Ипак, у музеју посвећеном жртвама, сва страдања су била реално приказана. Недавно сам посетио Јасеновац и морам да кажем је тај музеј у потпуности преуређен и да су све успомене минимализоване. Од почетка стварања своје нове државе, Хрвати покушавају да прикажу Јасеновац као радни логор што је лаж. Свако ко је дошао у Јасеновац био је осуђен на најсвирепије мучење. Фрањо Туђман у својој књизи наводи да је у овом логору страдало око 20.000 до 30.000 људи, а комисија Хрватског сабора је утврдила да је на овом месту животе изгубило свега 2.000 особа. Овакво прекрајање историје је недопустиво. Најгоре је што у овом послу Хрватској помажу међународне велесиле, а ми се за правду уопште не боримо. Зато се залажем за изношење истине и за што шире образовање омладине о овој теми.

Како се борите са сећањима?

Године пролазе, а трауме не попуштају. У глави ми се вечито окреће страшни филм са страшним сценама злочина. Најтеже ми је ноћу. И дан-данас будим се окупан знојем. Сањам да бежим, да ме хватају чувари, не могу да се браним, ни да вичем...

-----------------------------------------------------------

Најдирљивије сећање на оца

У првом делу књиге "Сасечено стабло Данонових", писац дочарава срећни предратни живот своје фамилије. Своје успомене уткао је у 16 прича. Једно од њему најдирљивијих сећања на оца описано је у приповеци о сиромашној удавачи.

– Када сам био сасвим мали дечак у радњу је, на позив мога оца, дошла сирота девојка која се спремала за удају. Мој отац је сазнао да она нема спрему за удају и одлучио је да јој поклони све што је неопходно. У два велика сандука спаковао је оно што јој је могло затребати у будућем брачном животу. Девојка је плакала, није желела да узме тако вредан дар, али је напослетку пристала на то. Свој поступак мој отац то никоме није споменуо, чак ни мајци. То најбоље говори колико је био великодушан јер је чинио добра дела из истинске жеље да помогне, а не због похвале – приповеда Цадик Данон.