Мирис старог Египта

Жеља да се лепо мирише у данашње време одржава огромну индустрију. Међутим, и у далекој прошлости људи који су то могли себи да приуште трошили су читава богатства на мирисе. Још 2900. пре наше ере Египћани су сахрањивали своје мртве у ћуповима мирисних уља. Природа ових раних „парфема” је још увек тајна, али знамо да су хиљадама година касније Египћани путовали нашироко и надугачко у потрази за мирисима. Тамјан је мирисава смола из коре малог дрвета који расте на јужној обали Арабије и источне Африке. Фараони су организовали честе експедиције у те области, које су називали „земља Пунта”, само ради увоза тамјана. У 15. веку пре нове ере, краљица Хатшепсут наредила је да се донесе цело дрво тамјана. Оно је затим било засађено у специјално припремљено земљиште, али се изгледа није примило, јер су се сличне експедиције наставиле током следећих три стотине година.

У Египту су парфеми и мелеми за мазање тела прављени у лабораторијама у оквиру храмова. У Едфу, у храму божанства Хоруса, који је основао Птоломеј III, 237. пре нове ере, бројни натписи на зидовима просторије у којој су прављени парфеми, а која је држана у скоро потпуном мраку, јасно приказују како су се правили мириси и ритуална уља. Најфинијим мирисима који су се тамо справљали било је потребно шест месеци да сазру. Један од најчувенијих египатских парфема био је баланос, који се справљао у граду Мендесу, у делти Нила, и одатле извозио у Рим. Он се правио од уља које се добијало дробљењем воћа баланос, или дрвета „вештачки балзам” помешаног са миртом и смолом.

Египћани су себе мирисали тако што би велики комад парфимисане масноће уобличене у купу стављали на врх главе или га причвршћивали на перику. Током вечери, масноћа би почела да се топи и да прекрива перику, одећу и тело слојем те веома мирисне масти.

Али нису сви древни народи били наклоњени мирисима. Године 361. пре нове ере Агесилај, краљ Спарте, у којој су парфеми били строго забрањени, посетио је Египат где је присуствовао једном богатом банкету. Био је толико згађен својим претерано намирисаним домаћинима – што је он сматрао декадентним и феминизираним – да је излетео напоље. Његови египатски домаћини су, са своје стране, такво понашање сматрали нецивилизованим. Са друге стране, Атина је имала сопствено тржиште парфема где су се они продавали у посебно израђеним вазама.

У римско време, парфем су користиле све класе, углавном да прикрију телесне мирисе, али и да уклоне задах из уста – пијући га директно или у вину. Богати Римљани су парфимисали различите делове тела различитим мирисима, прскали парфемом госте на гозбама док су се ови гостили заваљени на мирисним душецима. Чак су прскали мирисима и зидове својих купатила.

Највише достигнуће у одржавању спаваће собе миришљавом били су „Карданови прстенови”, горионици са парфемом, које су измислили Кинези око 100. пре наше ере. Кинези су тај изум приписали свом сународнику. О томе сведочи текст из 2. века нове ере. У њему пише да је у Чангану живео веома способан механичар Тинг Хуан. Он је направио „горионик за парфем који се употребљавао међу јастуцима”, познат као „постељни мирисник”. Измислио је справу од прстенова која је могла да се окреће у сва четири правца тако да је средиште горионика увек остајало усправно и могло да се стави у постељину и јастуке. Тај проналазак му је донео велику славу.