Miris starog Egipta

Želja da se lepo miriše u današnje vreme održava ogromnu industriju. Međutim, i u dalekoj prošlosti ljudi koji su to mogli sebi da priušte trošili su čitava bogatstva na mirise. Još 2900. pre naše ere Egipćani su sahranjivali svoje mrtve u ćupovima mirisnih ulja. Priroda ovih ranih „parfema” je još uvek tajna, ali znamo da su hiljadama godina kasnije Egipćani putovali naširoko i nadugačko u potrazi za mirisima. Tamjan je mirisava smola iz kore malog drveta koji raste na južnoj obali Arabije i istočne Afrike. Faraoni su organizovali česte ekspedicije u te oblasti, koje su nazivali „zemlja Punta”, samo radi uvoza tamjana. U 15. veku pre nove ere, kraljica Hatšepsut naredila je da se donese celo drvo tamjana. Ono je zatim bilo zasađeno u specijalno pripremljeno zemljište, ali se izgleda nije primilo, jer su se slične ekspedicije nastavile tokom sledećih tri stotine godina.

U Egiptu su parfemi i melemi za mazanje tela pravljeni u laboratorijama u okviru hramova. U Edfu, u hramu božanstva Horusa, koji je osnovao Ptolomej III, 237. pre nove ere, brojni natpisi na zidovima prostorije u kojoj su pravljeni parfemi, a koja je držana u skoro potpunom mraku, jasno prikazuju kako su se pravili mirisi i ritualna ulja. Najfinijim mirisima koji su se tamo spravljali bilo je potrebno šest meseci da sazru. Jedan od najčuvenijih egipatskih parfema bio je balanos, koji se spravljao u gradu Mendesu, u delti Nila, i odatle izvozio u Rim. On se pravio od ulja koje se dobijalo drobljenjem voća balanos, ili drveta „veštački balzam” pomešanog sa mirtom i smolom.

Egipćani su sebe mirisali tako što bi veliki komad parfimisane masnoće uobličene u kupu stavljali na vrh glave ili ga pričvršćivali na periku. Tokom večeri, masnoća bi počela da se topi i da prekriva periku, odeću i telo slojem te veoma mirisne masti.

Ali nisu svi drevni narodi bili naklonjeni mirisima. Godine 361. pre nove ere Agesilaj, kralj Sparte, u kojoj su parfemi bili strogo zabranjeni, posetio je Egipat gde je prisustvovao jednom bogatom banketu. Bio je toliko zgađen svojim preterano namirisanim domaćinima – što je on smatrao dekadentnim i feminiziranim – da je izleteo napolje. Njegovi egipatski domaćini su, sa svoje strane, takvo ponašanje smatrali necivilizovanim. Sa druge strane, Atina je imala sopstveno tržište parfema gde su se oni prodavali u posebno izrađenim vazama.

U rimsko vreme, parfem su koristile sve klase, uglavnom da prikriju telesne mirise, ali i da uklone zadah iz usta – pijući ga direktno ili u vinu. Bogati Rimljani su parfimisali različite delove tela različitim mirisima, prskali parfemom goste na gozbama dok su se ovi gostili zavaljeni na mirisnim dušecima. Čak su prskali mirisima i zidove svojih kupatila.

Najviše dostignuće u održavanju spavaće sobe mirišljavom bili su „Kardanovi prstenovi”, gorionici sa parfemom, koje su izmislili Kinezi oko 100. pre naše ere. Kinezi su taj izum pripisali svom sunarodniku. O tome svedoči tekst iz 2. veka nove ere. U njemu piše da je u Čanganu živeo veoma sposoban mehaničar Ting Huan. On je napravio „gorionik za parfem koji se upotrebljavao među jastucima”, poznat kao „posteljni mirisnik”. Izmislio je spravu od prstenova koja je mogla da se okreće u sva četiri pravca tako da je središte gorionika uvek ostajalo uspravno i moglo da se stavi u posteljinu i jastuke. Taj pronalazak mu je doneo veliku slavu.