Ростроповичев музички син

Прва награда на Међународном такмичењу виолончелиста "Чајковски", наступи са Берлинском филхармонијом, Симфонијским оркестром Детроита, Филаделфијским оркестром..., већи број дискографских награда освојен за снимљене албуме сврставају Давида Герингаса, познатог виолончелисту и диригента, у водеће савремене музичаре. Рођен је у Литванији, студирао у Москви, данас живи у Немачкој. У Београду је због наступа са Лондонским краљевским оркестром за који каже да је ансамбл изузетне репутације.
- Професионалци су, и пре пробе са сигурношћу знам да ће бити изврсни - каже Герингас.
Овај музичар покрива разноврстан концертни програм, у широком распону од барока до савремене музике. На његовом репертоару је око 50 концерата за виолончело и оркестар свих епоха, од Вивалдија, Бокеринија и Хајдна, преко Брамса и Сен-Санса, до савремених Дитијеа, Губајдулине, Лигетија, Пендерецког, Тура и многих других.

- Посебно сам близак са многим руским композиторима, и старије и млађе генерације. Трудим се да њихове композиције свирам и промовишем на Западу, јер како би се другачије знало за њих. Видим да публика одлично реагује, увек је дубоко дирнута, јер је реч о врхунским делима.

И не само на Западу, и на Истоку је Герингас радо виђен гост. Прошлогодишњи диригентски деби у Кини отворио је нове позиве.

- Диригујем већ две деценије, а професионално се тиме бавим свега неколико година. Како је уследио позив од једне кинеске филхармоније, ето и мене на Истоку. Можда ми као диригенту до сада нису веровали баш целих 100 одсто па су знали да кажу: "Боље нам ви свирајте виолончело...". Данас, стижу похвале и на рачун дириговања, а једном су ми рекли: "Дириговао си као да си свирао чело". И то ми је много значило.

Већ дуги низ година Герингас носи титулу почасног професора, а о томе како доживљава професуру говори:

- Кад вам понуде да будете почасни професор то није посао. То је пре свега част. Педагогију су ми понудили у Москви, Кини, Берлину. Људи знају ко сте, каква вам је репутација, да ли можете младе да усмерите на музичком путу. Само да знате да су моји ђаци изузетно успешни музичари, и сами су толико познати да се пре ја могу хвалити кога подучавам него они тиме ко им је професор.

А како би другачије и могао друге да учи онај коме је сам Мстислав Ростропович био учитељ....

- Тешко ми је да се сећам наших заједничких дана. Његова смрт ме је веома погодила и дошла је изненада. Сви знају да је Ростропович музичка величина, а мени је био музички отац и идол. Све што знам и што могу да изведем на виолончелу научио сам од њега. Ако желите неку лепу и шаљиву згоду, рећи ћу вам да ме је свему научио, само ме није научио како се пије та невероватна вотка...

Поред професорског утицаја, музички укус се најпре негује и бруси у породичном окружењу, те и Герингасови у том погледу нису изузетак. Наиме, ова фамилија оркестар је у малом. Два брата музичара, један виолиниста и диригент, други успешан композитор, супруга пијанисткиња. Је ли привилегија, задовољство, или каткад, терет, музицирати са својима?

- Свакако привилегија. Супруга и ја заједно путујемо и наступамо. Подршка смо једно другоме. Честа путовања су посебно отежавајућа околност за жене и због тога јој се неизмерно дивим. Наш син је сада одрастао и немамо више тих проблема. Он се бави глумом и поп продукцијом, уз све то је текстописац, има енергије и посао га одмара. Волео бих да кажем да је ренесансни тип човека, али још увек није измислио неку нову машину па не могу баш рећи да је нови Леонардо да Винчи...

Уз два захтевна позива, дан кратко траје. Герингас понавља да увек има нешто да се снима, и налази да је то пријатан начин како стално бити заузет професијом. Успешном и заузетом деди време једино уме да украде двогодишња унука Поли Жозефин, и тада нема дугих објашњења. За крај разговора, покушали смо да сазнамо како изгледа роковник Давида Герингаса.

- Више нема планова на дуге стазе. Кад зађете у неке године, планови постану краткорочни. Нема циљева на пет-шест година већ на месец, два, шест. У мојим годинама, то је сасвим довољно.