Лепота једноставних ствари

Да је спремала дарове за удају, вероватно не би тако неуморно хеклала, као сада, кад је отишла у пензију. Иглу за хеклање којом је заменила чиновничку оловку Јоргованка Миловановић просто не испушта из руку. За кратко време наслагала је позамашну гомилу стаза за дневни боравак, застирки за купатила, прекривача за фотеље и столице, отирача за ноге. Кад их човек погледа, у први мах и не помишља да су од обичних крпица! Лепота се понекад крије и у сасвим једноставним стварима.

Наша саговорница је, још као девојчурак, научила да хекла, али није много марила за ручне радове. Више су је занимале друге ствари.

– Док сам ишла у школу, на првом месту је било учење. После сам се заљубила и из Пожаревца преселила у Кучево где сам се удала. Све обавезе које сам у браку имала некако су се подразумевале. Па и да, као шеф рачуноводства у дечјем вртићу, стално пратим законе и прописе. То ме је толико исцрпљивало, да нисам имала воље ни новине да читам, а камоли да се бавим неким ручним радом – каже Јоргованка.

 Тако је било док је радила, а онда…

Испразнила ормане

Сасвим случајно сетила се омиљеног хобија своје баке и помислила да би конац за хеклање могла да замени крпицама.

– Првим исхекланим комадом нисам била сасвим задовољна. Али, кад сам ширину трачице прилагодила дебљини материјала (ако је он дебљи, трачица је ужа и обрнуто), сваки следећи је био много бољи. Исецање трачица ми је и најтежи део посла, јер их кројим изједна, као кад се љушти јабука укруг. После иде лако. Мању стазу, димензија 60 цм са 120 цм, могу да урадим за дан – истиче ова вредна жена, која очигледно није навикла да седи и доколичи.

А, срећом, крпица има напретек, па може да бира и уклапа до миле воље.

– Најпре сам испразнила ормане. Били су пуни одеће која се више не носи. У међувремену су моје пријатељице схватиле шта ми треба, па доносе дуксеве, кошуље, мајице... У обзир долазе и прекривачи, старе завесе, столњаци који се више не користе, танка ћебад, постељина.... Може све осим свиле, јер се она пуно осипа – објашњава Јоргованка, показујући своје рукотворине.

Радост даривања

(/slika2)Кад је почела да хекла крпарице разних облика и величина, није намеравала да се такмичи са произвођачима тепиха и ћилима, него је мука натерала:

– Прошле године задесила ме је породична трагедија и морала сам нечим да окупирам мисли. Да бих се смирила и опустила, стално сам морала да нешто радим рукама и тако се и сетила хеклања. Данас, оно за мене није само пука потреба да бих скренула мисли, већ и велико задовољство, тим пре што се мојој деци свиђа. Кад дођу, покупе и однесу све што сам направила. Ћерка има црвено-црну кухињу, па је ставила на под две велике стазе у истој комбинацији, и то стварно добро изгледа, а снаха је одабрала браон застирке за спаваћу собу са жутонаранџастим тоновима. Каже да унук обожава да седи на њима. Оно што деца не однесу поклањам пријатељима и рођацима а има их доста. Неке су и до Беча стигле. Ниједну досад нисам продала, а мислим да нећу ни убудуће. Драже ми је да их поклоним, за успомену.