Да се нисам родио можда би мама била жива

Тридесетједногодишња Београђанка Ивана Ђурђић била је потпуно здрава док двадесет осмог априла 2000. године није пребачена у салу Гинеколошко-акушерске клинике Клиничког центра Србије, одакле је после порођаја изнесена мртва. Дете је, на срећу, преживело. У намери да заташкају грешку, лекари су као узрок смрти прогласили емболију плодовом водом. Ивана је била лекар. И њен супруг, Саша Ђурђић (психијатар), лекар, одмах је схватио да је реч о "убиству анестезијом" – анестезиолог је канилу убацио у једњак уместо у душник. То су људи са клинике покушали да сакрију тако што леш младе жене нису држали у фрижидеру, већ у подруму болнице, надајући се да ће процес распадања ткива учинити своје. Ипак, после четири године, захваљујући залагању професора судске медицине и судско-медицинског одбора, оптужен је анестезиолог Владо Андрић, који је у међувремену пензионисан. Тек прошле године донета је пресуда. Анестезиолог Владо Андрић осуђен је на казну од три године затвора.

Причи се, међутим, ни после седам година не назире крај. Наш саговорник Саша Ђурђић каже да је пре неколико дана обавештен да је жалба анестезиолога уважена. Окружни суд одбацио је пресуду и вратио је Другом општинском суду.

Три године затвора није никаква сатисфакција за дете од седам година, које није упознало мајку, нити за дете од девет година које је мајку изгубило са две и по године. Мој син који се тада родио пошао је у школу. Не желим да одраста са убеђењем да је својим рођењем убио мајку, односно са мишљу – да се није родио, мајка би била жива. Желим да зна да се трагедија догодила због грешке лекара, који нису заслужили да буду лекари.

Др Ђурђић тврди да је очигледно да је процес враћен на почетак, јер се ближи тренутак застаревања процеса (после десет година судски процес се окончава због застарелости). У Америци се истоветна грешка квалификује као убиство из нехата. Казне су самим тим много оштрије него код нас, где се суди за несавесно лечење. Ако буде неопходно, доктор Ђурђић ће се обратити и Међународном суду у Стразбуру.

Наш саговорник каже да га је маратонски судски поступак психолошки исцрпео. Поготово од кад му се супруга оптуженог (такође лекар) поверила, тврдивши да је њој теже него покојници: "Она има преко педесет, а моја жена је умрла у тридесет првој години. Не знам како је то могуће. Морамо да схватимо да се солидарност лекара не огледа у томе да се бране шкартови у нашим редовима, већ да се шкартови из наших редова елиминишу, да бисмо сачували углед професије и вратили поверење. Јасно је шта може да се деси људима који никакве везе са медицином немају и на колико начина може да им се објасни смрт њихових најближих".