Da se nisam rodio možda bi mama bila živa

Tridesetjednogodišnja Beograđanka Ivana Đurđić bila je potpuno zdrava dok dvadeset osmog aprila 2000. godine nije prebačena u salu Ginekološko-akušerske klinike Kliničkog centra Srbije, odakle je posle porođaja iznesena mrtva. Dete je, na sreću, preživelo. U nameri da zataškaju grešku, lekari su kao uzrok smrti proglasili emboliju plodovom vodom. Ivana je bila lekar. I njen suprug, Saša Đurđić (psihijatar), lekar, odmah je shvatio da je reč o "ubistvu anestezijom" – anesteziolog je kanilu ubacio u jednjak umesto u dušnik. To su ljudi sa klinike pokušali da sakriju tako što leš mlade žene nisu držali u frižideru, već u podrumu bolnice, nadajući se da će proces raspadanja tkiva učiniti svoje. Ipak, posle četiri godine, zahvaljujući zalaganju profesora sudske medicine i sudsko-medicinskog odbora, optužen je anesteziolog Vlado Andrić, koji je u međuvremenu penzionisan. Tek prošle godine doneta je presuda. Anesteziolog Vlado Andrić osuđen je na kaznu od tri godine zatvora.

Priči se, međutim, ni posle sedam godina ne nazire kraj. Naš sagovornik Saša Đurđić kaže da je pre nekoliko dana obavešten da je žalba anesteziologa uvažena. Okružni sud odbacio je presudu i vratio je Drugom opštinskom sudu.

Tri godine zatvora nije nikakva satisfakcija za dete od sedam godina, koje nije upoznalo majku, niti za dete od devet godina koje je majku izgubilo sa dve i po godine. Moj sin koji se tada rodio pošao je u školu. Ne želim da odrasta sa ubeđenjem da je svojim rođenjem ubio majku, odnosno sa mišlju – da se nije rodio, majka bi bila živa. Želim da zna da se tragedija dogodila zbog greške lekara, koji nisu zaslužili da budu lekari.

Dr Đurđić tvrdi da je očigledno da je proces vraćen na početak, jer se bliži trenutak zastarevanja procesa (posle deset godina sudski proces se okončava zbog zastarelosti). U Americi se istovetna greška kvalifikuje kao ubistvo iz nehata. Kazne su samim tim mnogo oštrije nego kod nas, gde se sudi za nesavesno lečenje. Ako bude neophodno, doktor Đurđić će se obratiti i Međunarodnom sudu u Strazburu.

Naš sagovornik kaže da ga je maratonski sudski postupak psihološki iscrpeo. Pogotovo od kad mu se supruga optuženog (takođe lekar) poverila, tvrdivši da je njoj teže nego pokojnici: "Ona ima preko pedeset, a moja žena je umrla u trideset prvoj godini. Ne znam kako je to moguće. Moramo da shvatimo da se solidarnost lekara ne ogleda u tome da se brane škartovi u našim redovima, već da se škartovi iz naših redova eliminišu, da bismo sačuvali ugled profesije i vratili poverenje. Jasno je šta može da se desi ljudima koji nikakve veze sa medicinom nemaju i na koliko načina može da im se objasni smrt njihovih najbližih".