Љубав злата вредна

Он је стекао звање лабораторијског техничара за физику, она је просторни планер. Он је уписао Природно-математички факултет, смер за физику, она се запослила као графички дизајнер. Он је баталио студије, постао јувелир, и већ скоро две деценије сам креира и израђује необичан, модеран златан накит елегантних, отмених и сведених линија, којим би – кажу зналци – могао да парира и неким најпознатијим светским именима. Она ради у једном угледном београдском недељнику, брине о двојици синова, Рељи (8) и Огњену (6), и ужива у повластици да носи најлепше креације свог мужа.

– Чиним то са неизмерним задовољством и поносом. Александар има истанчан укус, оригиналне идеје и савршено прецизну руку, и на овим златним комадима позавиделе би ми многе даме из (бело)светског џет-сета. Сад најзад има и место на којем може да изложи све своје рукотворине и да прима наруџбине од муштерија – каже Весна Србиновић, док са нескривеном радошћу показује излог мајушне радње у новоотвореном београдском тржном центру „Иванијанум“.

У новом „стакленцу“

Погодност је што је овај потрошачки „стакленац“ смештен у самом срцу града, мана што је помало „скрајнут“ са главног шетачког правца, и што се у продавнице не улази с улице. У ствари, могло би се наћи још недостатака (простор није до краја уређен, а камоли украшен, нема свуда грејања, не ради озвучење…), али Александар сматра да је најважније да се, најзад, уселио у локал који је платио још августа 2004, па нову годину дочекује „свој на своме“.

На питање како су за радњу одабрали баш име „Алверо“, снебивајући се одговарају: то је акроним од њихових и синовљевих личних имена.

– Ето, увек смо се подсмевали људима који нису успевали да смисле ништа оригиналније,а сад смо и сами прибегли истом решењу – вајка се Весна. Срећом, додаје, многима „Алверо“ звучи некако шпански, познато, па „ако нас нико не пита, ни ми не хитамо да објаснимо“.

(/slika2)Александар Србиновић, човек „у најбољим годинама“ (што ће рећи тек неку изнад четрдесет), у златарски занат је ушетао случајно, као младић који је тек скинуо војничку униформу, кад га је пријатељ одвео да му покаже шта ради његов брат.

– Никада дотле ме није занимао накит, нити се тиме икоикада бавио у мојој породици. Са равнодушношћу, можда чак и одбојношћу, обично бих отклањао поглед од дебелих златних прстенова са огромним каменом који су се у то време носили код нас, и какве је израђивало (боље речено, увозило из Турске) 95 одсто београдских јувелира. А онда сам, у тој малој радионици пријатељевог брата, открио да се накит може правити и другачије, да може изгледати као право уметничко дело. Била је то љубав на први поглед – приповеда наш саговорник.

Искуство из Патаје

Код тог мајстора је провео „шегртујући“ четири године: учио је и правио накит, ручно, како и доликује правом занатлији.

– Све то време радио сам са сребром, а на злато сам прешао тек кад сам стекао искуство и осамосталио се. И данас сам захвалан мајстору – уметнику који ме је увео у овај занат и несебично ми помогао да у њему нађем свој нови животни позив – наводи Александар.

Кад је дошло време за даље усавршавање, отпутовао је у Бангкок „да упозна једну сасвим другачију технику обраде, толико различиту од европске“, како каже. Његови родитељи су били уверени да је, у ствари, отишао да се „проводи“ излежавајући се четири месеца на плажи у друштву тамнопутих лепотица.

– Нису били у праву. Бар не сасвим. Много тога сам тамо научио, стекао потпуно нови поглед на занат којим се бавим. Најважније, схватио сам да правом мајстору нису потребне никакве сложене машине и скупа опрема да би направио оно што замисли. Са алатом из средњег века, вешти златари у Бангкоку су постизали скоро исти ефекат као европски јувелири са најсавременијом опремом. Био сам задивљен њиховом маштовитошћу и умећем импровизације. Рецимо, изливали су накит у сипиној кости. Овај калуп је био за једнократну употребу, али бесплатан и свуда доступан. Само би га покупили са плаже. За полирање накита су користили обичне памучне пертле! Тако сам и ја научио да се сналазим са оним чиме располажем – објашњава наш домаћин.

Имао је, каже, среће да у Патаји, преко заједничког познаника, дође до најпознатијег тамошњег златара, чије су се јувелирнице налазиле по највећим хотелима. „Мало ко би тек тако примио непознатог човека у своју радионицу, дао му да ради са скупоценим материјалом и открио му све своје тајне заната“, примећује Александар.

Циркони и брилијанти

Почетком деведесетих година прошлог века млади, а већ искусни златар и несуђени физичар, осамосталио се и почео полако да развија посао из своје „радионице“ у делу родитељског стана. Трудио се да се увек разликује од других, да буде препознатљив, а узор су му били неки од најславнијих савремених европских дизајнера накита, пре свих Бунц, Нисинг и Јенсен.

(/slika3)„Скандинавци и Немци су предњачили у равним, слободним линијама какве су ми се допадале. Извикани Картије, чији је накит прескуп јер је сав у драгом камењу, није баш по мом укусу“, додаје Александар. На питање има ли конкуренцију међу домаћим златарима, одвраћа да је, нажалост, мало оних који, попут њега, сваки комад накита праве ручно. Већина само продаје увозни, индустријски произведен и тиме знатно јевтинији. Зато није оптимиста ни кад је реч о будућности овог заната, мада, признаје, увек ће бити оних који желе јединствен, уникатни накит направљен (или преправљен) специјално за њих.

– Неке муштерије купују од мене накит већ 15 година. Многи долазе да „претопе“ старо прстење, медаљоне, минђуше… и заузврат добију нешто ново, по сопственој жељи и мери. За израду најјефтинијег и најједноставнијег накита, као што су бурме без каменчића (пар кошта до стотинак евра), није ми потребно много времена, али сложеније комаде, са више драгуља и пуно спојева, односно варова, радим по два дана, и такви коштају око 400 евра. И још додаје да је најтраженији управо златан накит са цирконима, а продаја најбоље иде у време свадби (мај и септембар), пред Нову годину и за празник Светог Валентина, средином фебруара.

Дотле ће, ваљда, и његова радња да се „ухода“. А син Реља већ планира: „Тата, ти си сад директор. Могу ли да те наследим једног дана, кад умреш?“.