Ljubav zlata vredna

On je stekao zvanje laboratorijskog tehničara za fiziku, ona je prostorni planer. On je upisao Prirodno-matematički fakultet, smer za fiziku, ona se zaposlila kao grafički dizajner. On je batalio studije, postao juvelir, i već skoro dve decenije sam kreira i izrađuje neobičan, moderan zlatan nakit elegantnih, otmenih i svedenih linija, kojim bi – kažu znalci – mogao da parira i nekim najpoznatijim svetskim imenima. Ona radi u jednom uglednom beogradskom nedeljniku, brine o dvojici sinova, Relji (8) i Ognjenu (6), i uživa u povlastici da nosi najlepše kreacije svog muža.

– Činim to sa neizmernim zadovoljstvom i ponosom. Aleksandar ima istančan ukus, originalne ideje i savršeno preciznu ruku, i na ovim zlatnim komadima pozavidele bi mi mnoge dame iz (belo)svetskog džet-seta. Sad najzad ima i mesto na kojem može da izloži sve svoje rukotvorine i da prima narudžbine od mušterija – kaže Vesna Srbinović, dok sa neskrivenom radošću pokazuje izlog majušne radnje u novootvorenom beogradskom tržnom centru „Ivanijanum“.

U novom „staklencu“

Pogodnost je što je ovaj potrošački „staklenac“ smešten u samom srcu grada, mana što je pomalo „skrajnut“ sa glavnog šetačkog pravca, i što se u prodavnice ne ulazi s ulice. U stvari, moglo bi se naći još nedostataka (prostor nije do kraja uređen, a kamoli ukrašen, nema svuda grejanja, ne radi ozvučenje…), ali Aleksandar smatra da je najvažnije da se, najzad, uselio u lokal koji je platio još avgusta 2004, pa novu godinu dočekuje „svoj na svome“.

Na pitanje kako su za radnju odabrali baš ime „Alvero“, snebivajući se odgovaraju: to je akronim od njihovih i sinovljevih ličnih imena.

– Eto, uvek smo se podsmevali ljudima koji nisu uspevali da smisle ništa originalnije,a sad smo i sami pribegli istom rešenju – vajka se Vesna. Srećom, dodaje, mnogima „Alvero“ zvuči nekako španski, poznato, pa „ako nas niko ne pita, ni mi ne hitamo da objasnimo“.

(/slika2)Aleksandar Srbinović, čovek „u najboljim godinama“ (što će reći tek neku iznad četrdeset), u zlatarski zanat je ušetao slučajno, kao mladić koji je tek skinuo vojničku uniformu, kad ga je prijatelj odveo da mu pokaže šta radi njegov brat.

– Nikada dotle me nije zanimao nakit, niti se time ikoikada bavio u mojoj porodici. Sa ravnodušnošću, možda čak i odbojnošću, obično bih otklanjao pogled od debelih zlatnih prstenova sa ogromnim kamenom koji su se u to vreme nosili kod nas, i kakve je izrađivalo (bolje rečeno, uvozilo iz Turske) 95 odsto beogradskih juvelira. A onda sam, u toj maloj radionici prijateljevog brata, otkrio da se nakit može praviti i drugačije, da može izgledati kao pravo umetničko delo. Bila je to ljubav na prvi pogled – pripoveda naš sagovornik.

Iskustvo iz Pataje

Kod tog majstora je proveo „šegrtujući“ četiri godine: učio je i pravio nakit, ručno, kako i dolikuje pravom zanatliji.

– Sve to vreme radio sam sa srebrom, a na zlato sam prešao tek kad sam stekao iskustvo i osamostalio se. I danas sam zahvalan majstoru – umetniku koji me je uveo u ovaj zanat i nesebično mi pomogao da u njemu nađem svoj novi životni poziv – navodi Aleksandar.

Kad je došlo vreme za dalje usavršavanje, otputovao je u Bangkok „da upozna jednu sasvim drugačiju tehniku obrade, toliko različitu od evropske“, kako kaže. Njegovi roditelji su bili uvereni da je, u stvari, otišao da se „provodi“ izležavajući se četiri meseca na plaži u društvu tamnoputih lepotica.

– Nisu bili u pravu. Bar ne sasvim. Mnogo toga sam tamo naučio, stekao potpuno novi pogled na zanat kojim se bavim. Najvažnije, shvatio sam da pravom majstoru nisu potrebne nikakve složene mašine i skupa oprema da bi napravio ono što zamisli. Sa alatom iz srednjeg veka, vešti zlatari u Bangkoku su postizali skoro isti efekat kao evropski juveliri sa najsavremenijom opremom. Bio sam zadivljen njihovom maštovitošću i umećem improvizacije. Recimo, izlivali su nakit u sipinoj kosti. Ovaj kalup je bio za jednokratnu upotrebu, ali besplatan i svuda dostupan. Samo bi ga pokupili sa plaže. Za poliranje nakita su koristili obične pamučne pertle! Tako sam i ja naučio da se snalazim sa onim čime raspolažem – objašnjava naš domaćin.

Imao je, kaže, sreće da u Pataji, preko zajedničkog poznanika, dođe do najpoznatijeg tamošnjeg zlatara, čije su se juvelirnice nalazile po najvećim hotelima. „Malo ko bi tek tako primio nepoznatog čoveka u svoju radionicu, dao mu da radi sa skupocenim materijalom i otkrio mu sve svoje tajne zanata“, primećuje Aleksandar.

Cirkoni i brilijanti

Početkom devedesetih godina prošlog veka mladi, a već iskusni zlatar i nesuđeni fizičar, osamostalio se i počeo polako da razvija posao iz svoje „radionice“ u delu roditeljskog stana. Trudio se da se uvek razlikuje od drugih, da bude prepoznatljiv, a uzor su mu bili neki od najslavnijih savremenih evropskih dizajnera nakita, pre svih Bunc, Nising i Jensen.

(/slika3)„Skandinavci i Nemci su prednjačili u ravnim, slobodnim linijama kakve su mi se dopadale. Izvikani Kartije, čiji je nakit preskup jer je sav u dragom kamenju, nije baš po mom ukusu“, dodaje Aleksandar. Na pitanje ima li konkurenciju među domaćim zlatarima, odvraća da je, nažalost, malo onih koji, poput njega, svaki komad nakita prave ručno. Većina samo prodaje uvozni, industrijski proizveden i time znatno jevtiniji. Zato nije optimista ni kad je reč o budućnosti ovog zanata, mada, priznaje, uvek će biti onih koji žele jedinstven, unikatni nakit napravljen (ili prepravljen) specijalno za njih.

– Neke mušterije kupuju od mene nakit već 15 godina. Mnogi dolaze da „pretope“ staro prstenje, medaljone, minđuše… i zauzvrat dobiju nešto novo, po sopstvenoj želji i meri. Za izradu najjeftinijeg i najjednostavnijeg nakita, kao što su burme bez kamenčića (par košta do stotinak evra), nije mi potrebno mnogo vremena, ali složenije komade, sa više dragulja i puno spojeva, odnosno varova, radim po dva dana, i takvi koštaju oko 400 evra. I još dodaje da je najtraženiji upravo zlatan nakit sa cirkonima, a prodaja najbolje ide u vreme svadbi (maj i septembar), pred Novu godinu i za praznik Svetog Valentina, sredinom februara.

Dotle će, valjda, i njegova radnja da se „uhoda“. A sin Relja već planira: „Tata, ti si sad direktor. Mogu li da te nasledim jednog dana, kad umreš?“.