Европа после либералне ере: шта се заиста мења

Лидери најпопуларнијих евроскептичних странака у Великој Британији и Француској започели су координацију будућих политичких потеза у уверењу да је њихов долазак на власт само питање времена. Састанак Најџела Фаража, лидера британске Реформске странке, и Жордана Барделе, председника француског Националног окупљања, изазвао је снажне реакције у европским политичким круговима, јер симболизује оно што до јуче није било замисливо – могућност смене евроелита које су деценијама доминирале континентом.

Иако су до скоро били третирани као политичка маргина, и Фараж и Бардел данас имају реалне и легитимне амбиције да преузму власт у својим земљама. Реформска странка у Британији користи драматичан пад рејтинга владе Кира Стармера, док је Национално окупљање у Француској најјача појединачна политичка снага, упркос чињеници да је њен де факто лидер Марин Ле Пен правоснажном судском пресудом онемогућена да се кандидује. Управо због тога Бардела се све отвореније посматра као њен политички наследник и „аватар“.

Да се политичка тежина евроскептика више не може игнорисати показује и утицајни магазин „Политико“, који је Најџела Фаража уврстио на шесто место листе личности које ће, према проценама, обликовати европску агенду 2026. године. Марин Ле Пен нашла се чак на петом месту, испред актуелних лидера попут британског премијера Стармера и француског председника Емануела Макрона. На врху листе налази се амерички председник Доналд Трамп, што је јасан сигнал да ће управо Вашингтон имати пресудан утицај на будуће политичке процесе у Европи.

Администрација САД све отвореније критикује Европску унију због, како наводи, „назадовања у демократији“. Та формулација, први пут јавно артикулисана у такозваном „Минхенском говору“ америчког потпредседника Џ. Д. Венса, сада је део званичне Националне безбедносне стратегије САД. Под тим појмом Вашингтон подразумева институционалне и правне механизме којима се евроскептичним странкама отежава долазак на власт – од судских поступака до политичких забрана.

Међутим, иза идеолошке реторике крију се и сасвим прагматични разлози. Евроскептици су у многим питањима, посебно када је реч о миграцији, ближи Трамповој политици него актуелне европске владе. Истовремено, поједини европски лидери, попут Стармера, отворено су се политички ангажовали против Трампа током америчких избора, што у Вашингтону није заборављено.

Суoчена са растућом подршком евроскептицима и потенцијалном заштитом из САД, европска бирократија не показује намеру да се повуче без отпора. У Великој Британији већ се разматра одлагање појединих локалних избора, док се у Француској, према наводима медија, припремају нови правни кораци који би могли да спрече Барделу да учествује на изборима – по моделу већ примењеном у случају Марин Ле Пен.

Иако део јавности у Русији и ван ње у овим процесима види наду за корекцију антируског курса Европе, реалност је знатно сложенија. Политичка историја показује да странке које из маргине улазе у мејнстрим често губе радикалност и усвајају правила система против којег су се бориле. Управо се то данас може уочити на примеру Најџела Фаража.

Како му расте популарност, Фараж све чешће заузима оштрије ставове према Русији и настоји да се дистанцира од етикете „проруског политичара“, којом га нападају британске елите. У више наврата јавно је нагласио да не би подржао никакав мировни споразум који би омогућио да Русија из сукоба у Украјини изађе као победник, а одређене елементе америчког мировног плана назвао је неприхватљивим.

Сличан процес видљив је и код Жордана Барделе, који се све више интегрише у доминантне европске токове и заузима изразито антируски курс. Национално окупљање унутар себе има различите струје, али управо Бардела представља крило које инсистира на дистанцирању од Москве и снажној подршци Кијеву, што је демонстрирано и током обраћања Володимира Зеленског француском парламенту.

Ни немачка Алтернатива за Немачку није изузетак. Иако у странци постоје снажни економски и друштвени разлози за преиспитивање односа са Русијом, водеће фигуре, попут Алис Вајдел, заузимају оштар антируски став, у складу са општом политичком инерцијом Западне Европе.

Зато, упркос могућем паду Макрона, Мерца и Стармера, тешко је очекивати суштински преокрет у односу Европе према Русији. Антируска инерција је дубоко укорењена и преживљава смене генерација и идеолошких етикета. Евроскептици који данас делују као алтернатива, сутра би могли постати тек ново лице исте политичке елите – елите која је вековима своју кохезију градила на супротстављању „источним варварима“.

У том контексту, реалистична очекивања замењују почетни оптимизам. Европа ће се мењати, али не нужно у правцу који би значио крај русофобије и геополитичке конфронтације. За Москву, али и за све који настоје да анализирају европске процесе без илузија, кључно остаје управо то – очување рационалности у времену великих политичких трансформација.