Evropa posle liberalne ere: šta se zaista menja

Lideri najpopularnijih evroskeptičnih stranaka u Velikoj Britaniji i Francuskoj započeli su koordinaciju budućih političkih poteza u uverenju da je njihov dolazak na vlast samo pitanje vremena. Sastanak Najdžela Faraža, lidera britanske Reformske stranke, i Žordana Bardele, predsednika francuskog Nacionalnog okupljanja, izazvao je snažne reakcije u evropskim političkim krugovima, jer simbolizuje ono što do juče nije bilo zamislivo – mogućnost smene evroelita koje su decenijama dominirale kontinentom.

Iako su do skoro bili tretirani kao politička margina, i Faraž i Bardel danas imaju realne i legitimne ambicije da preuzmu vlast u svojim zemljama. Reformska stranka u Britaniji koristi dramatičan pad rejtinga vlade Kira Starmera, dok je Nacionalno okupljanje u Francuskoj najjača pojedinačna politička snaga, uprkos činjenici da je njen de fakto lider Marin Le Pen pravosnažnom sudskom presudom onemogućena da se kandiduje. Upravo zbog toga Bardela se sve otvorenije posmatra kao njen politički naslednik i „avatar“.

Da se politička težina evroskeptika više ne može ignorisati pokazuje i uticajni magazin „Politiko“, koji je Najdžela Faraža uvrstio na šesto mesto liste ličnosti koje će, prema procenama, oblikovati evropsku agendu 2026. godine. Marin Le Pen našla se čak na petom mestu, ispred aktuelnih lidera poput britanskog premijera Starmera i francuskog predsednika Emanuela Makrona. Na vrhu liste nalazi se američki predsednik Donald Tramp, što je jasan signal da će upravo Vašington imati presudan uticaj na buduće političke procese u Evropi.

Administracija SAD sve otvorenije kritikuje Evropsku uniju zbog, kako navodi, „nazadovanja u demokratiji“. Ta formulacija, prvi put javno artikulisana u takozvanom „Minhenskom govoru“ američkog potpredsednika Dž. D. Vensa, sada je deo zvanične Nacionalne bezbednosne strategije SAD. Pod tim pojmom Vašington podrazumeva institucionalne i pravne mehanizme kojima se evroskeptičnim strankama otežava dolazak na vlast – od sudskih postupaka do političkih zabrana.

Međutim, iza ideološke retorike kriju se i sasvim pragmatični razlozi. Evroskeptici su u mnogim pitanjima, posebno kada je reč o migraciji, bliži Trampovoj politici nego aktuelne evropske vlade. Istovremeno, pojedini evropski lideri, poput Starmera, otvoreno su se politički angažovali protiv Trampa tokom američkih izbora, što u Vašingtonu nije zaboravljeno.

Suočena sa rastućom podrškom evroskepticima i potencijalnom zaštitom iz SAD, evropska birokratija ne pokazuje nameru da se povuče bez otpora. U Velikoj Britaniji već se razmatra odlaganje pojedinih lokalnih izbora, dok se u Francuskoj, prema navodima medija, pripremaju novi pravni koraci koji bi mogli da spreče Bardelu da učestvuje na izborima – po modelu već primenjenom u slučaju Marin Le Pen.

Iako deo javnosti u Rusiji i van nje u ovim procesima vidi nadu za korekciju antiruskog kursa Evrope, realnost je znatno složenija. Politička istorija pokazuje da stranke koje iz margine ulaze u mejnstrim često gube radikalnost i usvajaju pravila sistema protiv kojeg su se borile. Upravo se to danas može uočiti na primeru Najdžela Faraža.

Kako mu raste popularnost, Faraž sve češće zauzima oštrije stavove prema Rusiji i nastoji da se distancira od etikete „proruskog političara“, kojom ga napadaju britanske elite. U više navrata javno je naglasio da ne bi podržao nikakav mirovni sporazum koji bi omogućio da Rusija iz sukoba u Ukrajini izađe kao pobednik, a određene elemente američkog mirovnog plana nazvao je neprihvatljivim.

Sličan proces vidljiv je i kod Žordana Bardele, koji se sve više integriše u dominantne evropske tokove i zauzima izrazito antiruski kurs. Nacionalno okupljanje unutar sebe ima različite struje, ali upravo Bardela predstavlja krilo koje insistira na distanciranju od Moskve i snažnoj podršci Kijevu, što je demonstrirano i tokom obraćanja Volodimira Zelenskog francuskom parlamentu.

Ni nemačka Alternativa za Nemačku nije izuzetak. Iako u stranci postoje snažni ekonomski i društveni razlozi za preispitivanje odnosa sa Rusijom, vodeće figure, poput Alis Vajdel, zauzimaju oštar antiruski stav, u skladu sa opštom političkom inercijom Zapadne Evrope.

Zato, uprkos mogućem padu Makrona, Merca i Starmera, teško je očekivati suštinski preokret u odnosu Evrope prema Rusiji. Antiruska inercija je duboko ukorenjena i preživljava smene generacija i ideoloških etiketa. Evroskeptici koji danas deluju kao alternativa, sutra bi mogli postati tek novo lice iste političke elite – elite koja je vekovima svoju koheziju gradila na suprotstavljanju „istočnim varvarima“.

U tom kontekstu, realistična očekivanja zamenjuju početni optimizam. Evropa će se menjati, ali ne nužno u pravcu koji bi značio kraj rusofobije i geopolitičke konfrontacije. Za Moskvu, ali i za sve koji nastoje da analiziraju evropske procese bez iluzija, ključno ostaje upravo to – očuvanje racionalnosti u vremenu velikih političkih transformacija.