Све њиве аграрца др Боре Сарића

Богдан Ибрајтер

Дана 17. јула 1984. године „Политика” је на прва два ступца насловне стране објавила текст о рекордном роду пшенице на имању ООУР „Стари Тамиш” у Панчеву. Дан раније, 25 комбајна овог пољопривредног добра завршило је жетву на 1.300 хектара. На укупним површинама род зрна био је 7,1 тона по хектару. Међутим, на једној парцели од 112 хектара пожњели су у просеку 9,5 тона по хектару! Био је то апсолутно највећи род пшенице у нашој земљи на површини изнад сто хектара. Тада је руководилац „Старог Тамиша” био агроном Бора Сарић. Последњих дана мркле јесени био сам у Панчеву у посети Бори Сарићу, доктору пољопривредних наука. Овог човека рођеног 1939. у селу Липљу код Љига упознао сам пре више од пола века на Панонији, у Дубокој код Бачке Тополе. И на Панонији, која је са парковима и хортикултуром више личила на бању и туристичко место, Бора је био руководилац аграра. Касније су се ређале њиве у „Старом Тамишу”, ПКБ-у, Кубању у Краснодарском крају у Русији, Новомосковском у Тулској области недалеко од Толстојеве Јасне Пољане, степске оранице иза Урала... Бора у разговору износи да су споменуте 1984. у приносу пшенице на „Старом Тамишу” премашили Италијане, Холанђане, Немце и стали раме уз раме са Французима, највећим тадашњим произвођачима пшенице у Европи. Расклопио је био фасциклу са подацима о седмогодишњим просечним приносима пшенице, кукуруза, соје и шећерне репе по хектару на имању „Старог Тамиша”. Пшенице 60 метричких центи по хектару, кукуруза 109, соје 33,9 и шећерне репе 659 метричких центи. У то време нико у Југославији није имао такве резултате.

„Уз ове податке, напомена да сточарство није било запостављено. Кад сам 1974. дошао на ’Стари Тамиш’, на свињогојској фарми био је годишњи одгој десет товљеника по крмачи... Као млади агроном, ја сам 1961. провео шест месеци на пракси у Данској, на фарми код места Орхуса. Видео сам како то раде Данци. Они данас у просеку годишње по крмачи имају 35 товљеника! Док сам био руководилац на ’Старом Тамишу’, удвостручили смо број товљеника по крмачи”, наводи Сарић. „Иначе, кад сам са Паноније прешао у Панчево, одмах сам почео да сређујем организацију рада на ’Старом Тамишу’. Окупио сам младе техничаре и трактористе и буквално их уводио у посао! Трактористи су ми били важна карика. Они су ти који су на плећима носили главну обавезу у обради земље. Нема рода без организације, трактора, дубоког орања и масне бразде. Разуме се, уз најбоље сортно семе, заштиту, ђубрење и да се послови обаве на време. Ти млади трактористи постали су сјајни орачи. На савезном такмичењу у Кршком у Словенији освојили су прво место у Југославији!” На питање каквог је квалитета земљиште на њивама „Старог Тамиша”, где су постизали врхунске приносе, др Сарић казује: „За разлику од Паноније са пескушом Телечке висоравни, земља на Старом Тамишу је богомдана за ратарство. Најквалитетнији чернозем, каквог има само још у Бачкој, на ’Бечејској греди’, где је некада газдовао сталеж Дунђерских, и још у Украјини и Русији.” О чернозему на „Бечејској греди” својевремено ми је говорио и аграрац и академик Тимотеј Чобић кад смо једне јесени прелазили поред орања које се као море бескрајно простирало атарима између Србобрана и Бечеја.

„На Старом Тамишу, на пример, земљиште има 1,5 процената хумуса. На Кубању у тадашњем Совјетском Савезу сам нашао да садржи три до четири процента хумуса”, наставио је казивање др Сарић. „Уз праксу сам се стално усавршавао и учио. Одбранио сам магистарски рад и докторску тезу. Моје животно гесло је – када ти најбоље иде, кад достигнеш известан врхунац, напуштај, мењај посао и место, крени са новим искушењима. Тако сам из ’Тамиша’ прешао код Вељовића у ПКБ. Тада сам учествовао на свим стручним скуповима, у два мандата био председник Југословенске комисије за производњу и примену нових сорти хибрида. Тражили ме Словенци да им будем консултант за соју... После две-три године рада у ПКБ-у добијем позив и авионску карту за Беч. Тамо је био дошао директор америчког ’Пионира’, најпознатије светске фирме за производњу нових хибрида кукуруза и соје. Из ’Пионира’ ми понуде да идем у Украјину, у место Ровно, да водим њихов центар за примену нових хибрида, који касније треба да се шире на њивама у Совјетском Савезу. Тада је наша земља већ имала оформљени конзорцијум за наступ наших фирми на руском тржишту. Стигнем у Кубањ. Тамошњи комбинат ’Кубањ’ располагао је са 110.000 хектара ораница најбољег чернозема. Имали су све природне погодности за високе приносе ратарских култура. Хумус, ваздух, воде река Кубања и Терека, које су текле са северног Кавказа... Одмах сам уочио да они тамо још увек раде мотикама! Окопавање кукуруза и шећерне репе, требљење од корова, немају семене сорте и одговарајуће сејалице... Из земље у бразди изникне по пет-шест биљчица шећерне репе. Проређују прстима... Рекао сам им да ћу се прихватити посла, али под мојим условима. Позове ме тада у Москву министар пољопривреде СССР-а Аркадије Васиљевич Кулик. Предложио је да на ’Кубању’, као опит, посејем 300 хектара кукуруза и 300 хектара шећерне репе. Прихватио сам, под условом да користим све мере како сам радио на ’Старом Тамишу’. Обећам Кулику да ћу удвостручити приносе. Он прихвати – дали су ми одрешене руке. Урадим како треба – приноси кукуруза и репе на ’Кубању’ били су дупло већи од просека које су до тада имали... Штампа и телевизија одмах разгласи о невероватним приносима, то се прочуло по целој земљи.”

„После успешне пробе на Кубању, јавио се био и Стародупцев из Новомосковска у Тулској области. Тражи да у Новомосковском исто посејем 300 хектара кукуруза и толико шећерне репе. Тако стигнем у Новомосковск код Туле. Знаш ли где је Тула”, питао је Сарић. Кажем Бори да сам за град Тулу, која лежи јужно од Москве, понешто напабирчио из „Ловчевих записа” Ивана Тургењева, новела Ивана Буњина, и још да су се тамо одвијале тешке битке током Другог светског рата, када су у позну јесен 1941. нацисти покренули жестоку офанзиву за разбијање совјетских трупа које су браниле и одбраниле Москву. И још да је Сергеј Јесењин певао и свирао на тулској хармоници. У тулском крају, ето, Бора је гајио кукуруз и шећерну репу. „За комбинат код Стародупцева одмах сам набавио из Југославије одговарајуће сејалице, комбајне, култиваторе. Имају Руси тракторе гусеничаре јаке као тенкови. Иако тешки, при орању мање газе и сабијају земљу од трактора точкаша. На доброј земљи применили смо сву агротехнику, урадили на време – и тамо су приноси били дупло већи него што су они до тада имали. После постигнутих резултата министар Аркадије Куликов је позвао на дводневно саветовање многобројне директоре пољопривредних комбината од Кавказа до Урала, и од Сибира до Владивостока. За тај велики скуп био сам припремио материјал о томе колико чега треба за најсавременију производњу житарица на хиљаду хектара земље, што је и прихваћено... Много сам тада путовао, велика су пространства између Дона, Волге, Кавказа, Урала... По колхозима и совхозима обучавао сам њихове техничаре, пољопривредне организације набављале су савремене машине, прихватале нове сортне хибриде пшенице, кукуруза, соје... Кад сам тако једном стигао у село Ано, источно од Вороњежа, на пола пута према Волги, све бандере биле су окићене југословенским и совјетским заставама. Био је то велики догађај за комбинат ’Ано’ и све произвођаче кукуруза. У Совјетском Савезу је било много земље под кукурузом, али нису имали одговарајуће комбајне за бербу у зрну. Кукуруз су брали у клипу. То је био спор посао без краја и конца. Од брања, сушења, смештаја, круњења... За десет година, колико сам боравио у Совјетском Савезу, увођени су комбајни ’бункераши’, који су одмах крунили зрно, и складиштили у силосе. Сматрали су ме првим и највећим произвођачем меркантилног кукуруза у целој земљи. Ја сам, међутим, говорио да је први велики произвођач кукуруза у Совјетском Савезу ипак био Никита Хрушчов! Све у свему – много добро одрађеног посла. Технологија и пракса са ’Старог Тамиша’ у производњи житарица проширила се и успешно је примењивана на више од милион хектара совјетских ораница”, изнео је велики аграрац, доктор пољопривредних наука Бора Сарић из Панчева.