Sve njive agrarca dr Bore Sarića

Bogdan Ibrajter

Dana 17. jula 1984. godine „Politika” je na prva dva stupca naslovne strane objavila tekst o rekordnom rodu pšenice na imanju OOUR „Stari Tamiš” u Pančevu. Dan ranije, 25 kombajna ovog poljoprivrednog dobra završilo je žetvu na 1.300 hektara. Na ukupnim površinama rod zrna bio je 7,1 tona po hektaru. Međutim, na jednoj parceli od 112 hektara požnjeli su u proseku 9,5 tona po hektaru! Bio je to apsolutno najveći rod pšenice u našoj zemlji na površini iznad sto hektara. Tada je rukovodilac „Starog Tamiša” bio agronom Bora Sarić. Poslednjih dana mrkle jeseni bio sam u Pančevu u poseti Bori Sariću, doktoru poljoprivrednih nauka. Ovog čoveka rođenog 1939. u selu Liplju kod Ljiga upoznao sam pre više od pola veka na Panoniji, u Dubokoj kod Bačke Topole. I na Panoniji, koja je sa parkovima i hortikulturom više ličila na banju i turističko mesto, Bora je bio rukovodilac agrara. Kasnije su se ređale njive u „Starom Tamišu”, PKB-u, Kubanju u Krasnodarskom kraju u Rusiji, Novomoskovskom u Tulskoj oblasti nedaleko od Tolstojeve Jasne Poljane, stepske oranice iza Urala... Bora u razgovoru iznosi da su spomenute 1984. u prinosu pšenice na „Starom Tamišu” premašili Italijane, Holanđane, Nemce i stali rame uz rame sa Francuzima, najvećim tadašnjim proizvođačima pšenice u Evropi. Rasklopio je bio fasciklu sa podacima o sedmogodišnjim prosečnim prinosima pšenice, kukuruza, soje i šećerne repe po hektaru na imanju „Starog Tamiša”. Pšenice 60 metričkih centi po hektaru, kukuruza 109, soje 33,9 i šećerne repe 659 metričkih centi. U to vreme niko u Jugoslaviji nije imao takve rezultate.

„Uz ove podatke, napomena da stočarstvo nije bilo zapostavljeno. Kad sam 1974. došao na ’Stari Tamiš’, na svinjogojskoj farmi bio je godišnji odgoj deset tovljenika po krmači... Kao mladi agronom, ja sam 1961. proveo šest meseci na praksi u Danskoj, na farmi kod mesta Orhusa. Video sam kako to rade Danci. Oni danas u proseku godišnje po krmači imaju 35 tovljenika! Dok sam bio rukovodilac na ’Starom Tamišu’, udvostručili smo broj tovljenika po krmači”, navodi Sarić. „Inače, kad sam sa Panonije prešao u Pančevo, odmah sam počeo da sređujem organizaciju rada na ’Starom Tamišu’. Okupio sam mlade tehničare i traktoriste i bukvalno ih uvodio u posao! Traktoristi su mi bili važna karika. Oni su ti koji su na plećima nosili glavnu obavezu u obradi zemlje. Nema roda bez organizacije, traktora, dubokog oranja i masne brazde. Razume se, uz najbolje sortno seme, zaštitu, đubrenje i da se poslovi obave na vreme. Ti mladi traktoristi postali su sjajni orači. Na saveznom takmičenju u Krškom u Sloveniji osvojili su prvo mesto u Jugoslaviji!” Na pitanje kakvog je kvaliteta zemljište na njivama „Starog Tamiša”, gde su postizali vrhunske prinose, dr Sarić kazuje: „Za razliku od Panonije sa peskušom Telečke visoravni, zemlja na Starom Tamišu je bogomdana za ratarstvo. Najkvalitetniji černozem, kakvog ima samo još u Bačkoj, na ’Bečejskoj gredi’, gde je nekada gazdovao stalež Dunđerskih, i još u Ukrajini i Rusiji.” O černozemu na „Bečejskoj gredi” svojevremeno mi je govorio i agrarac i akademik Timotej Čobić kad smo jedne jeseni prelazili pored oranja koje se kao more beskrajno prostiralo atarima između Srbobrana i Bečeja.

„Na Starom Tamišu, na primer, zemljište ima 1,5 procenata humusa. Na Kubanju u tadašnjem Sovjetskom Savezu sam našao da sadrži tri do četiri procenta humusa”, nastavio je kazivanje dr Sarić. „Uz praksu sam se stalno usavršavao i učio. Odbranio sam magistarski rad i doktorsku tezu. Moje životno geslo je – kada ti najbolje ide, kad dostigneš izvestan vrhunac, napuštaj, menjaj posao i mesto, kreni sa novim iskušenjima. Tako sam iz ’Tamiša’ prešao kod Veljovića u PKB. Tada sam učestvovao na svim stručnim skupovima, u dva mandata bio predsednik Jugoslovenske komisije za proizvodnju i primenu novih sorti hibrida. Tražili me Slovenci da im budem konsultant za soju... Posle dve-tri godine rada u PKB-u dobijem poziv i avionsku kartu za Beč. Tamo je bio došao direktor američkog ’Pionira’, najpoznatije svetske firme za proizvodnju novih hibrida kukuruza i soje. Iz ’Pionira’ mi ponude da idem u Ukrajinu, u mesto Rovno, da vodim njihov centar za primenu novih hibrida, koji kasnije treba da se šire na njivama u Sovjetskom Savezu. Tada je naša zemlja već imala oformljeni konzorcijum za nastup naših firmi na ruskom tržištu. Stignem u Kubanj. Tamošnji kombinat ’Kubanj’ raspolagao je sa 110.000 hektara oranica najboljeg černozema. Imali su sve prirodne pogodnosti za visoke prinose ratarskih kultura. Humus, vazduh, vode reka Kubanja i Tereka, koje su tekle sa severnog Kavkaza... Odmah sam uočio da oni tamo još uvek rade motikama! Okopavanje kukuruza i šećerne repe, trebljenje od korova, nemaju semene sorte i odgovarajuće sejalice... Iz zemlje u brazdi iznikne po pet-šest biljčica šećerne repe. Proređuju prstima... Rekao sam im da ću se prihvatiti posla, ali pod mojim uslovima. Pozove me tada u Moskvu ministar poljoprivrede SSSR-a Arkadije Vasiljevič Kulik. Predložio je da na ’Kubanju’, kao opit, posejem 300 hektara kukuruza i 300 hektara šećerne repe. Prihvatio sam, pod uslovom da koristim sve mere kako sam radio na ’Starom Tamišu’. Obećam Kuliku da ću udvostručiti prinose. On prihvati – dali su mi odrešene ruke. Uradim kako treba – prinosi kukuruza i repe na ’Kubanju’ bili su duplo veći od proseka koje su do tada imali... Štampa i televizija odmah razglasi o neverovatnim prinosima, to se pročulo po celoj zemlji.”

„Posle uspešne probe na Kubanju, javio se bio i Starodupcev iz Novomoskovska u Tulskoj oblasti. Traži da u Novomoskovskom isto posejem 300 hektara kukuruza i toliko šećerne repe. Tako stignem u Novomoskovsk kod Tule. Znaš li gde je Tula”, pitao je Sarić. Kažem Bori da sam za grad Tulu, koja leži južno od Moskve, ponešto napabirčio iz „Lovčevih zapisa” Ivana Turgenjeva, novela Ivana Bunjina, i još da su se tamo odvijale teške bitke tokom Drugog svetskog rata, kada su u poznu jesen 1941. nacisti pokrenuli žestoku ofanzivu za razbijanje sovjetskih trupa koje su branile i odbranile Moskvu. I još da je Sergej Jesenjin pevao i svirao na tulskoj harmonici. U tulskom kraju, eto, Bora je gajio kukuruz i šećernu repu. „Za kombinat kod Starodupceva odmah sam nabavio iz Jugoslavije odgovarajuće sejalice, kombajne, kultivatore. Imaju Rusi traktore guseničare jake kao tenkovi. Iako teški, pri oranju manje gaze i sabijaju zemlju od traktora točkaša. Na dobroj zemlji primenili smo svu agrotehniku, uradili na vreme – i tamo su prinosi bili duplo veći nego što su oni do tada imali. Posle postignutih rezultata ministar Arkadije Kulikov je pozvao na dvodnevno savetovanje mnogobrojne direktore poljoprivrednih kombinata od Kavkaza do Urala, i od Sibira do Vladivostoka. Za taj veliki skup bio sam pripremio materijal o tome koliko čega treba za najsavremeniju proizvodnju žitarica na hiljadu hektara zemlje, što je i prihvaćeno... Mnogo sam tada putovao, velika su prostranstva između Dona, Volge, Kavkaza, Urala... Po kolhozima i sovhozima obučavao sam njihove tehničare, poljoprivredne organizacije nabavljale su savremene mašine, prihvatale nove sortne hibride pšenice, kukuruza, soje... Kad sam tako jednom stigao u selo Ano, istočno od Voronježa, na pola puta prema Volgi, sve bandere bile su okićene jugoslovenskim i sovjetskim zastavama. Bio je to veliki događaj za kombinat ’Ano’ i sve proizvođače kukuruza. U Sovjetskom Savezu je bilo mnogo zemlje pod kukuruzom, ali nisu imali odgovarajuće kombajne za berbu u zrnu. Kukuruz su brali u klipu. To je bio spor posao bez kraja i konca. Od branja, sušenja, smeštaja, krunjenja... Za deset godina, koliko sam boravio u Sovjetskom Savezu, uvođeni su kombajni ’bunkeraši’, koji su odmah krunili zrno, i skladištili u silose. Smatrali su me prvim i najvećim proizvođačem merkantilnog kukuruza u celoj zemlji. Ja sam, međutim, govorio da je prvi veliki proizvođač kukuruza u Sovjetskom Savezu ipak bio Nikita Hruščov! Sve u svemu – mnogo dobro odrađenog posla. Tehnologija i praksa sa ’Starog Tamiša’ u proizvodnji žitarica proširila se i uspešno je primenjivana na više od milion hektara sovjetskih oranica”, izneo je veliki agrarac, doktor poljoprivrednih nauka Bora Sarić iz Pančeva.