Продубљивање генерацијског јаза

Графит негде око Правног факултета предлаже: „Донесите промене, ми ћемо алкохол.” С обзиром на то где је освануо, вероватно га је написао неко чији је извод из матичне књиге одувек био дигитализован. Ако се позив односио и на оне који памте папирне крштенице, а провод је био добар или акција успела, ето примера да се генерацијски јаз у неким околностима може лако премостити. Него, кад смо код крштеница... 
Божидар Ђелић, министар у влади премијера Ђинђића, око 2002. године упозорио је да ће Србију у будућности запљуснути још један талас негативних последица Милошевићевог режима, чији ће узрок бити демографски подаци за период ратова, инфлације, санкција, криминализације... Србија дуго има негативан природни прираштај, који је током Милошевићевих деведесетих, а посебно од 1992. до 1995. године, био још изразитији. Чим су се осетили први резултати Ђинђићевих реформи, негде око 2002. године, негативни прираштај се смањује. Због изразитијег пада прираштаја средином деведесетих, у периоду око 2025. године у Србији ће бити још мање тридесетогодишњака (плус/минус годину-две) него да је пад био равномернији, а управо су они део популације с највише ресурса за професионално напредовање и јавни ангажман. Треба напоменути да овде нису узети и други демографски трендови попут економских миграција младих. Србија је данас због вишегодишњег негативног прираштаја, израженијег током дела деведесетих, земља са становништвом које је међу најстаријима у Европи и свету, просечне старости 44 године, и мање тридесетогодишњака. 
Једногодишња побуна значајног дела младих у Србији само је оголила размере генерацијског јаза, који је плодно тло за актуелну изразиту поларизацију друштва. Јавне комуникације и покушаја разумевања између некад само подељених, а сада и супротстављених страна, тренутно нема. Претпоставимо да побуњени студенти просечно имају око 20 година. Вероватно је да је на поларизацију и одсуство комуникације утицао и мањи удео тридесетогодишњака у друштву, с којима се двадесетогодишњаци по природи ствари лакше разумеју него са старијима. Због мањка тридесетогодишњака, четрдесетогодишњаци такође теже комуницирају с двадесетогодишњацима. Дигитално доба, које је младима природно окружење, а старијима комплексна, неретко напорна промена, у оваквим околностима још знатније продубљује генерацијски јаз. Да би се дошло до институционализоване комуникације која је предуслов за превазилажења кризе мирним путем, исхитрене арбитрарне колективне пресуде побуњеног дела друштва, али и њихова често неутемељена дискредитација од стране власти, морају се заменити неострашћеношћу, рационалним сагледавањем околности и формирањем легитимних канала комуникације. Уз одговоран приступ обе стране изградњи поверења, могу се идентификовати питања која сада доприносе поларизацији, али око чијих решења стране у сукобу могу да постигну консензус. Постоји неколико таквих питања. 
У Србији је деценијама клеветан или злоупотребљаван појам патриотизма. Наметнути егзорцизам национализма, суочавања с ратнозлочиначком прошлошћу и клерофашизмом скоро су га дотукли с једне, а агресивни национализам и криминализација друштва с друге стране. Франсис Фукојама у књизи „Идентитет” подсећа да је патриотизам најкориснији друштвени лепак у организованим заједницама, о чему се овде већ писало, али у другом контексту. Србији је преко потребан консензус шта је све патриотизам у 21. веку, махом у евроатлантском свету, јер њему тежимо кроз процес европских интеграција. Истовремено, јачати свест да се, док актуелне тензије у Србији и притисци споља расту, вероватно одвијају операције утицаја које долазе с политичког Истока и Запада, не нужно у интересу грађана и државе Србије. 
Здравопаметским опортунизмом, објективним сагледавањем реалности и спремношћу на тешке уступке, може се постићи домаћи консензус и у вези с питањем Косова. Оно није ни демократско ни национално питање, већ реликт либералног интервенционизма и милошевићевског самоубилачког авантуризма. Раних двехиљадитих још се у УН могао постићи консензус да се због масовних кршења хуманитарног права оптужена земља може казнити одузимањем дела територије на којој су махом чињени злочини. Тако је дошло до подела Тимора и Судана. Хуан Линц и Алберт Степан доказали су да се консолидација демократије не може реализовати док у држави постоји део популације на компактном делу територије, која одбија ауторитет власти, што је случај са Србијом и Албанцима на Косову. 
Ако се промени редослед сада зацртаних циљева дела студентског покрета (рад институција, владавина права, сузбијање корупције, избори, бескомпромисност), опозиције (изборни услови, демократизација?) и власти (начелно ЕУ интеграције, стабилност и економски просперитет), консензусом се може доћи и до предлога решења питања Косова. Међународна заједница и Албанци на Косову теже би га одбијали јер је плод унутрашњег консензуса. Елементи нове америчке Стратегије националне безбедности оваквом приступу иду наруку. У њој има делова који могу бити оквир за решења нешто другачија од оних које сада подржавају САД, ЕУ и Приштина. Здрав опортунизам може додатно допринети прихватању нашег предлога решења у новонасталим околностима. Предлог председника Вучића да све земље региона истовремену уђу у ЕУ имплицира да је власт спремна на компромисе. Решавањем питања Косова стварају се услови за демократизацију и владавину права. Одбијање студената и опозиције да учествују у постизању компромиса и подели одговорности, показало би да их ти циљеви не интересују. Само пар актера, пре студената, бунило се што се Уставни суд годинама не одређује према ноторној чињеници да се Бриселским споразумом, који ЕУ и САД подржавају, крши Устав јер је једино он меродаван за измештање правосудних органа. Пример здраворазумског опортунизма који студенти морају почети да примењују ако желе да наставе с унапређивањем прилика у Србији. Сами не могу, и поред несразмерне подршке Н1 и Нова С. Осим ако Бриселски споразум за њих није издаја. 
Отворила се још једна могућност за компромис. Са налога на друштвеној мрежи „Икс” студената Филозофског факултета у Београду и Филозофског факултета у Новом Саду, оба са одсецима за историју, студенти, оправдано љути што их називају усташама, против „ненадлежног” Вучића насрнули су Јасеновцем. Боље да током шетњи Београдом сврате у Музеј жртава геноцида и Меморијални центар „Старо сајмиште”. Кад се идући пут буду шетали кроз Хрватску ка Бриселу могу да сврате до меморијалних комплекса у Јасеновцу. Око месног православног манастира ниче нови меморијални центар, донекле комплементаран постојећем који је у надлежности хрватског Министарства културе. У његовом званичном наративу, под влашћу ХДЗ-а док је био у коалицији с Пуповчевим СДСС-ом, укинут је термин „геноцидне политике над Србима”. Контакти Епархије пакрачко-славонске и владике Јована, главног „архитекте” новог комплекса, лако су доступни. Ако дођу у Јасеновац добиће mind-blowing лекције из историје и хуманости. Могу да бораве, и позову своје хрватске и колеге, у делу у којем је формирана јединствена Историјска књижница о Другом светском рату на Балкану, па да и сами истражују о Јасеновцу. На универзитетима у Србији нема ниједног доктората о геноциду над Србима у Хрватској, док се у Хрватској одбрањена већ два или три. За то су одговорни и професори историје с поменутих факултета. 
Компромис је потребан и око нове стратегије интернационализације спознаје о геноциду над Србима у НДХ. Тимоти Шнајдер, угледни предавач на Јејлу, аутор више књига о истребљењима у Европи, о Јасеновцу, на пример, у њима није писао. Наводно јер се географски везао за део између Немачке и СССР-а, што је лош изговор. Досадашњи покушаји неславно су пропали, јер су се више бавили пропагандом, а мање чињеницама. Додатно, за једног од кључних носилаца посла ангажован је, у делу глобалне академске заједнице компромитовани научник, Гидеон Грајф, аутор књиге „Јасеновац – Аушвиц Балкана”. Као да Јасеновац у много чему није јединствен већ се мора везивати с Аушвицом. С продубљеним знањем студенти могу понудити сарадњу вашингтонском Меморијалном музеју Холокауста САД, који има мало информација о Јасеновцу. 
Ви донесите компромис, ми ћемо консензус.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа