Двобој Буша и Бин Ладена

ДВОБОЈ БУШ – БИН ЛАДЕН дефинитивно је проширен и на трећи фронт. После Авганистана, Ирака, председник САД и некрунисани краљ међународног тероризма Осама бин Ладен су свој приватни рат пренели и на Пакистан.
Ова велика муслиманска држава, досад одани амерички савезник у борби против тероризма, опасно се заљуљала. Свакодневни оружани сукоби с исламским екстремистима, следбеницима Бин Ладена, дуж границе с Авганистаном добили су сада политичку димензију. Покушавајући да по сваку цену задржи власт, пакистански председник у генералској униформи Первез Мушараф потпуно је изгубио компас и више не преза од отворене употребе силе против политичких и идеолошких неистомишљеника.

За САД је овакав развој догађаја више него опасан. Политички хаос у коме се нашао Пакистан, признати члан међународног нуклеарног клуба, идеална је прилика за исламске екстремисте да се коначно дочепају најмоћнијег оружја – атомске бомбе.

Без обзира на то како ће се распетљати пакистански чвор, већ сада је јасно да су САД и Џорџ Буш и према овој држави водили погрешну политику. Према незваничним проценама, Вашингтон је, од 2001. године, "упумпао" у Пакистан 20 милијарди долара безрезервно подржавајући тамошњу војну диктатуру. Била је то, како се сада показује, потпуно промашена инвестиција. Пакистан је данас удаљенији него икада од америчке формуле демократије, следбеници Осаме бин Ладена вршљају у западним покрајинама, исламски екстремизам буја и прети да преплави целу земљу.

За 13 месеци Буш јуниор напушта Белу кућу, а његово наслеђе гадно ће притискати САД. О некој великој победи у рату против међународног тероризма и исламског екстремизма Американци ће моћи и даље само да сањају. Чак и уколико у међувремену Осама бин Ладен буде физички ликвидиран, Буш одлази у историју као велики губитник и само је питање колико ће штете, до јануара 2009, још успети да направи.

РУСИЈА СЕ НЕ ШАЛИ С ОРУЖЈЕМ. Из Москве је стигла очекивана вест да је Дума, на предлог председника Владимира Путина, суспендовала Споразум о конвенционалном наоружању у Европи. Руски потез био је сасвим очекивани наставак вишегодишњег натезања, пре свега САД и Москве, око судбине документа договореног 1990. године који је, како се често тумачи, темељ светског система разоружавања.

Поменути бечки споразум утаначен је после дугих преговора НАТО-а и тада још постојећег Варшавског уговора и његов кључни део односио се на ограничавање оружја које две стране могу да имају у Европи. Уведени су прецизни лимити који су дозвољавали да се на Старом континенту размести 40.000 тенкова, исто толико артиљеријских система, 13.600 борбених авиона, 60.000 оклопних возила и 4.000 офанзивних хеликоптера. Због распада Варшавског уговора бечки споразум је делимично измењен на самиту ОЕБС-а у Истанбулу 19. новембра 1999. године.

Управо папир потписан у Истанбулу постао је камен спотицања у односима Русије и САД. Поменути документ ратификовале су само четири државе: Русија, Белорусија, Украјина и Казахстан. САД и амерички партнери у НАТО-у условљавали су ратификацију обавезом Русије да повуче трупе из Грузије и Молдавије.

Средином јуна у Бечу је одржана ванредна конференција држава потписница Споразума о ограничавању наоружања у Европи, али је окончана неуспехом. Одмах после тога председник Путин је, 14. јула, потписао указ којим је суспендовао важење споразума што је сада потврдила и Дума.

Неки западни медији су, тим поводом, известили да су САД покушале да у последњем тренутку спрече "смрт" бечког документа нудећи Москви одређене уступке у замену за мекши руски став у вези са решавањем будућег статуса Косова и Метохије и пооштравањем међународних санкција Ирану.

ДА НИЈЕ ТЕШКО ДОГАЂАЊА НАЗВАТИ ПРАВИМ ИМЕНОМ потврђује француски "Фигаро" који, поводом озбиљне политичке кризе у Белгији, пише о опасности да Европу погоди талас сепаратизма. Белгија, наравно, није Србија па не чуди што француски дневник користи управо термин сепаратизам који у европском уху одмах ствара негативни став. Ситуација у Белгији могла би се, међутим, описати и другачије па би кратак извештај о држави која је ушла у шести месец без владе гласио отприлике овако.

Држава Фламанаца и Валонаца, после 180 година постојања, више не функционише. Фламанци, бројнији народ у Белгији, веома су незадовољни статусом у заједничкој држави. Излаз из садашње кризе морао би да буде утемељен на праву сваког народа на самоопредељење па је једини излаз да се организује референдум о будућем статусу. Могућа решења: проглашење независне фламанске државе на целој територији Белгије уз присуство међународних трупа које би штитиле валонске енклаве или подела територије.