Мир на Балкану биће трајан када све државе уђу у ЕУ

Специјално за „Политику”

Тридесет година након потписивања Дејтонског мировног споразума, Борут Пахор – некадашњи председник Словеније, а данас директор Института „Пријатељи западног Балкана” – за „Политику” говори о актуелним изазовима европске и регионалне безбедности, односу Европске уније према западном Балкану и значају дијалога у савременој међународној политици. Током председничког мандата Пахор је био један од најдоследнијих заговорника убрзавања европског пута целог региона, а посебно Босне и Херцеговине. Његов ангажман имао је видљив политички одјек: Брисел је, после дужег оклевања, прихватио да и БиХ формално отвори процес приступања Европској унији.

Са данашње, институционално независније позиције, Пахор говори о наслеђу Дејтона, слабостима европске политике према региону, односу Брисела према Косову и Метохији, као и ризицима које глобалне кризе носе за западни Балкан. Институт „Пријатељи западног Балкана”, чији је директор, има јасан мандат: допринети укључивању свих држава региона у Европску унију, подстицати међусобну сарадњу и радити на помирењу. Пахор истиче да институт организује дијалог о кључним политичким, безбедносним и економским темама, те да настоји да понуди независне препоруке које могу допринети дугорочној стабилности западног Балкана.

Ваша мисија је дијалог као пут до решења. Како оцењујете актуелну глобалну ситуацију и на који начин се она рефлектује на западни Балкан?

Општеприхваћена оцена глобалних прилика на Балкану – да владају мир и основна стабилност – погрешна је или бар недовољно промишљена. Она полази од претпоставке да је политичка и безбедносна архитектура довољно чврста да би мир био трајан. Нисам уверен у то. Сматрам да ће мир бити трајан тек када све државе западног Балкана буду део Европске уније. До тог тренутка је, нажалост, још дуг пут. Остаје нам да се надамо да се на том путу неће догодити ништа што би угрозило безбедност региона.

Како видите могуће путеве за повратак дијалогу и убрзање европског пута региона?

Уверен сам у то да је једини стабилан пут напред укључивање свих држава региона у ЕУ. То, међутим, није званична стратегија Европске уније. Очигледно је да Брисел тренутно фаворизује Црну Гору и Албанију. То је, наравно, добро за те две земље, а Бриселу омогућава да релативно лако оживи нарушени кредибилитет политике проширења, уз поруку: „Видите, ипак се окреће.”

То јесте помак, али не решава суштински безбедносни проблем Балкана. Подржавам све иницијативе које продубљују дијалог и сарадњу у региону, укључујући Берлински процес. Подржао сам и иницијативу „Отворени Балкан”, јер сам у њој – када сам 2019. године био у Новом Саду као гост форума младих лидера западног Балкана – видео прилику за помирење Београда и Приштине. То је био тест поверења, који, нажалост, није издржао.

Прошло је 30 година од Дејтонског споразума. Како видите тренутну политичку ситуацију у БиХ и могућност њеног европског пута?

Дејтонски споразум је омогућио мир. То је било од пресудног значаја не само за Босну и Херцеговину него и за стабилизацију целог региона. Али, као и сваки мировни споразум, заснован је на компромисима који су дугорочно постали препрека бржем развоју БиХ као функционалне државе. То што уставна структура БиХ још увек није модернизована у складу са савременим потребама показује и снагу и слабост Дејтона. Верујем да би процес уставне реформе био знатно једноставнији када би БиХ већ била чланица ЕУ. Међутим, у Бриселу се другачије размишља.

Да ли видите могућност да се криза у Украјини реши дијалогом?

Потребно је бити нарочито обазрив да се, након постизања примирја на Блиском истоку и очекиваног примирја у Украјини, не догоди озбиљан безбедносни инцидент на западном Балкану. Готово нико не сматра да је такав сценарио могућ, нити ја то желим. Али више нисам политичар и не морам бити политички коректан. Западни Балкан је диван део Европе, са дивним људима и великим потенцијалом. Али садашња ситуација је превише крхка да бисмо потценили опасности које носи.

Како постићи да преговори о будућем миру у Украјини донесу трајну стабилност?

Пре свега, миром морају бити задовољне обе стране. То је изузетно тешко, јер је Русија агресор који жели политички капитализовати војна освајања. Ипак, споразум је могућ, али у великој мери зависи од безбедносних гаранција. Због врло ниског нивоа међусобног поверења, то је и те како тешко постићи. Морамо разумети и позицију ЕУ: пред њеним вратима највећа европска држава напала је другу највећу европску државу, што директно угрожава европску безбедност. ЕУ има пуно право да се заштити у складу са сопственим безбедносним интересима. Сматрам да су безбедносне гаранције кључни елемент мировног споразума. У том контексту брине ме нова спољна политика САД, која оставља утисак да јој одговара слабија и подељенија ЕУ. Одувек сам говорио да је време да се ЕУ повеже и да самосталније наступа, иако се и даље надам партнерском односу са САД заснованом на међусобном поштовању.

Да ли је време за редефинисање евроазијске безбедносне архитектуре?

Савремена међународна заједница налази се у прелазном периоду.
Поредак успостављен након Другог светског рата, дефинитивно, припада прошлости, док ново доба – које ће дефинисати нови политички, економски и војни односи – још није консолидовано. Кључно питање је да ли ће се та консолидација догодити мирним путем или употребом силе. Притом, савремена сила не мора бити „традиционално аналогна”, већ дигитална – верујем да разумете на шта мислим. Премало је дијалога и поверења, а превише потребе да се демонстрира моћ и намећу сопствена правила игре.

Неопходно је уложити озбиљан напор како би се створила нова међународна правна и политичка архитектура која ће обезбедити да се државе понашају у складу са правилима, а не против њих. То је дуг и захтеван процес.