Mir na Balkanu biće trajan kada sve države uđu u EU

Specijalno za „Politiku”

Trideset godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Borut Pahor – nekadašnji predsednik Slovenije, a danas direktor Instituta „Prijatelji zapadnog Balkana” – za „Politiku” govori o aktuelnim izazovima evropske i regionalne bezbednosti, odnosu Evropske unije prema zapadnom Balkanu i značaju dijaloga u savremenoj međunarodnoj politici. Tokom predsedničkog mandata Pahor je bio jedan od najdoslednijih zagovornika ubrzavanja evropskog puta celog regiona, a posebno Bosne i Hercegovine. Njegov angažman imao je vidljiv politički odjek: Brisel je, posle dužeg oklevanja, prihvatio da i BiH formalno otvori proces pristupanja Evropskoj uniji.

Sa današnje, institucionalno nezavisnije pozicije, Pahor govori o nasleđu Dejtona, slabostima evropske politike prema regionu, odnosu Brisela prema Kosovu i Metohiji, kao i rizicima koje globalne krize nose za zapadni Balkan. Institut „Prijatelji zapadnog Balkana”, čiji je direktor, ima jasan mandat: doprineti uključivanju svih država regiona u Evropsku uniju, podsticati međusobnu saradnju i raditi na pomirenju. Pahor ističe da institut organizuje dijalog o ključnim političkim, bezbednosnim i ekonomskim temama, te da nastoji da ponudi nezavisne preporuke koje mogu doprineti dugoročnoj stabilnosti zapadnog Balkana.

Vaša misija je dijalog kao put do rešenja. Kako ocenjujete aktuelnu globalnu situaciju i na koji način se ona reflektuje na zapadni Balkan?

Opšteprihvaćena ocena globalnih prilika na Balkanu – da vladaju mir i osnovna stabilnost – pogrešna je ili bar nedovoljno promišljena. Ona polazi od pretpostavke da je politička i bezbednosna arhitektura dovoljno čvrsta da bi mir bio trajan. Nisam uveren u to. Smatram da će mir biti trajan tek kada sve države zapadnog Balkana budu deo Evropske unije. Do tog trenutka je, nažalost, još dug put. Ostaje nam da se nadamo da se na tom putu neće dogoditi ništa što bi ugrozilo bezbednost regiona.

Kako vidite moguće puteve za povratak dijalogu i ubrzanje evropskog puta regiona?

Uveren sam u to da je jedini stabilan put napred uključivanje svih država regiona u EU. To, međutim, nije zvanična strategija Evropske unije. Očigledno je da Brisel trenutno favorizuje Crnu Goru i Albaniju. To je, naravno, dobro za te dve zemlje, a Briselu omogućava da relativno lako oživi narušeni kredibilitet politike proširenja, uz poruku: „Vidite, ipak se okreće.”

To jeste pomak, ali ne rešava suštinski bezbednosni problem Balkana. Podržavam sve inicijative koje produbljuju dijalog i saradnju u regionu, uključujući Berlinski proces. Podržao sam i inicijativu „Otvoreni Balkan”, jer sam u njoj – kada sam 2019. godine bio u Novom Sadu kao gost foruma mladih lidera zapadnog Balkana – video priliku za pomirenje Beograda i Prištine. To je bio test poverenja, koji, nažalost, nije izdržao.

Prošlo je 30 godina od Dejtonskog sporazuma. Kako vidite trenutnu političku situaciju u BiH i mogućnost njenog evropskog puta?

Dejtonski sporazum je omogućio mir. To je bilo od presudnog značaja ne samo za Bosnu i Hercegovinu nego i za stabilizaciju celog regiona. Ali, kao i svaki mirovni sporazum, zasnovan je na kompromisima koji su dugoročno postali prepreka bržem razvoju BiH kao funkcionalne države. To što ustavna struktura BiH još uvek nije modernizovana u skladu sa savremenim potrebama pokazuje i snagu i slabost Dejtona. Verujem da bi proces ustavne reforme bio znatno jednostavniji kada bi BiH već bila članica EU. Međutim, u Briselu se drugačije razmišlja.

Da li vidite mogućnost da se kriza u Ukrajini reši dijalogom?

Potrebno je biti naročito obazriv da se, nakon postizanja primirja na Bliskom istoku i očekivanog primirja u Ukrajini, ne dogodi ozbiljan bezbednosni incident na zapadnom Balkanu. Gotovo niko ne smatra da je takav scenario moguć, niti ja to želim. Ali više nisam političar i ne moram biti politički korektan. Zapadni Balkan je divan deo Evrope, sa divnim ljudima i velikim potencijalom. Ali sadašnja situacija je previše krhka da bismo potcenili opasnosti koje nosi.

Kako postići da pregovori o budućem miru u Ukrajini donesu trajnu stabilnost?

Pre svega, mirom moraju biti zadovoljne obe strane. To je izuzetno teško, jer je Rusija agresor koji želi politički kapitalizovati vojna osvajanja. Ipak, sporazum je moguć, ali u velikoj meri zavisi od bezbednosnih garancija. Zbog vrlo niskog nivoa međusobnog poverenja, to je i te kako teško postići. Moramo razumeti i poziciju EU: pred njenim vratima najveća evropska država napala je drugu najveću evropsku državu, što direktno ugrožava evropsku bezbednost. EU ima puno pravo da se zaštiti u skladu sa sopstvenim bezbednosnim interesima. Smatram da su bezbednosne garancije ključni element mirovnog sporazuma. U tom kontekstu brine me nova spoljna politika SAD, koja ostavlja utisak da joj odgovara slabija i podeljenija EU. Oduvek sam govorio da je vreme da se EU poveže i da samostalnije nastupa, iako se i dalje nadam partnerskom odnosu sa SAD zasnovanom na međusobnom poštovanju.

Da li je vreme za redefinisanje evroazijske bezbednosne arhitekture?

Savremena međunarodna zajednica nalazi se u prelaznom periodu.
Poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, definitivno, pripada prošlosti, dok novo doba – koje će definisati novi politički, ekonomski i vojni odnosi – još nije konsolidovano. Ključno pitanje je da li će se ta konsolidacija dogoditi mirnim putem ili upotrebom sile. Pritom, savremena sila ne mora biti „tradicionalno analogna”, već digitalna – verujem da razumete na šta mislim. Premalo je dijaloga i poverenja, a previše potrebe da se demonstrira moć i nameću sopstvena pravila igre.

Neophodno je uložiti ozbiljan napor kako bi se stvorila nova međunarodna pravna i politička arhitektura koja će obezbediti da se države ponašaju u skladu sa pravilima, a ne protiv njih. To je dug i zahtevan proces.