Амерички председник отима Украјину од Европе

Зеленски (Володимир) мора да буде реалистичан. Докле мисли да размишља о изборима? Па реч је о демократији. Треба испунити дуг према грађанима. Уосталом, чак 82 одсто Украјинаца очекује то од њега. Времена за губљење нема, изјавио је ових дана амерички председник Доналд Трамп.

Укратко, од шефа украјинске државе тражи се да призна пораз у рату са Русијом, дефинише преостале границе и омогући својим суграђанима да се изборним путем изјасне о судбини земље, али и о његовом опстанку. Подсетимо, садашњем првом човеку у Кијеву мандат је истекао још 20. маја 2024. и он од тог тренутка, а захваљујући ратном стању, влада декретима. Рок за испуњење је предстојећи Божић.

Оно што је за Зеленског посебно забрињавајуће је чињеница да се у захтеву из Вашингтона не помиње да ли је исти усклађен са захтевима Европљана да се „ублажи” оних 28 тачака мировног плана, недавно испостављених „ратном председнику”. Другим речима, шеф америчке државе и даље иде стазом коју је уцртао још током сусрета са руским колегом Владимиром Путином на Аљасци 15. августа.

Зеленски је свестан да му останак на садашњој функцији једноставно није могућ. Али он је присиљен да следи политику Европљана који знају да је постојање овакве Украјине једина шанса и за њихов опстанак. Јер растакањем ове државе биле би поремећене и многе друге осетљиве везе на континенту, посебно оне створене у временима хладног рата и у периоду убрзаног ширења НАТО-а на Исток.

Покушај западних лидера да успоре пад Украјине (тачније, једног њеног дела) личи на хватање за сламку. Јер ни иза једне од идеја које су поменути до сада изнели не стоји искреност или брига за украјински живаљ. Напротив, видна је само жеља да се ствари на неко време смире, да се омогући Зеленском прикупљање снаге за наставак војних дејстава.

Према очекивању, украјински лидер покушава да купи време. Тврди да му је за дефинисање конкретног решења и реализацију истог потребно бар три месеца, па и да је он спреман да се одрекне власти чим се појави кандидат бољи од њега. У свет се шаљу информације да Украјинци верују актуелном председнику, да су спремни да гину за њега, да на пораз од Русије и не мисле… Ипак, све то делује превише неубедљиво у поређењу са стањем на терену.

Зеленски се брани тврдњама да је током борбених дејстава опасно, па чак и немогуће спроводити гласање. Људи су масовно на фронту, тешко је наћи неког спремног да носи гласачке кутије на линију сукоба. Ко ће и како обезбеђивати демократичност избора, да ли ће међународни посматрачи бити приморани да обилазе ватрене положаје? А гласови бораца из ровова данас су најважнији. Уосталом, они су ти који својим животима бране отаџбину.

Председник притом прећуткује да су општи избори и раније спровођени у многим земљама у тренуцима када су биле у сличној ситуацији: давно током Грађанског рата у Америци 1864. године, а у новије време током сукоба у Либану вођеном од 1975. до 1990. и у Ираку 2005. И ни у једном од поменутих случајева није примењивана клаузула по којој је током рата немогуће организовати гласање.

И у Европи полако губе стрпљење. Све чешће се оглашавају мудре главе које тврде да би тврдоглавост Зеленског могла на дно да повуче и неке њихове лидере, поготово оне чији статус ни данас није претерано стабилан. Помињу се и челници ЕУ, посебно шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен и Каја Калас, задужена за спољну и безбедносну политику ЕУ.

Свест о опасности која прети Европљанима ако уђу у клинч са Америком све је присутнија. Са источне стране мостови сарадње већ су увелико расклимани до те мере да сваког трена прете да се сруше. То је и основни разлог за појаву суверенизама, понекад и агресивних, који неодољиво подсећају на времена тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Ни улога Украјине у тим процесима није занемарљива.

А када је реч о Европи, видна је убрзаност којом овде покушавају да угасе ватру коју су сами распламсали. Спектар идеја за излазак из кризе толико је широк да под њега могу да стану сви, од најпомирљивијих до најагресивнијих. И управо на тим линијама континент почиње да се дели. Чврстина наступа Трампа и Путина оставила је лидере овдашњих држава на брисаном простору. Рекло би се да никада од окончања хладног рата на Старом континенту нису на светлост дана изашле тако јасне међусобне разлике, па и нетрпељивости.

Управо стога многи с правом стрепе да Зеленски у свом паду не повуче и њих. Поготово имајући у виду разоткривање корупцијских скандала у самом врху уније, у Бриселу. Када се буду ствари рашчистиле, нема сумње да неће баш сви претећи.