Трагач рупа у закону

Рупе у закону (енг. loopholes) су колоквијално речено пропусти или одступања у закону која омогућавају да се одређена „недореченост” искористи за незакониту или неетичку радњу, односно да омогући особи или групи особа да избегну одговорност или супротно духу закона, искористе закон у своју корист.

Навикли смо да је овај појам у вези углавном са кривичним делима, односно екскулпирањем од кривичне одговорности, али није мало примера ни да се користи у циљу стицања имовинске или друге користи у свету бизниса.

Али оно што је аутору овог текста привукло пажњу јесте нешто до сада невиђено, да судије, односно судијска организација какво је Друштво судија Србије (ДСС), прецизније њихово садашње руководство, посеже за овом правном аномалијом у циљу остваривања погодности, па и конкретне имовинске користи која би из те погодности произашла, за поједине своје чланове, а тиме посредно погодности и утицај тог струковног удружења у правосуђу Србије.

Први такав пример познат аутору овог текста, са којим је била упозната и широка стручна јавност, у вези је са садашњом председницом тог удружења, судијом Основног суда у Ивањици, Снежаном Бјелогрлић.

Пре пет година именована се са места в. ф. председника тог суда кандидовала за изборног члана Високог савета судства (ВСС), иако је у то време важећи Закон прописивао да председник суда не може бити кандидат.

Јасна интенција ове забране у самом закону је била у томе да се спречи утицај који лице са места председника суда, па логично и од стране оног ко у то време врши функцију председника суда, има на остале судије – бираче, на који начин би се обезбедили фер и поштени услови избора и равноправност кандидата.

Међутим, судија Снежана Бјелогрлић, која је од 2014–2019. била председник Основног суда у Ивањици, а одмах за тим од 2019–2021. године вршила функцију председника тог суда, у јесен 2021. године се, дакле са места в. ф. председника суда кандидовала.

Њена кандидациона пријава је тада прихваћена од стране Изборне комисије ВСС-а због евидентне рупе у закону јер исти није експлицитно прописивао забрану кандидовања са места вршиоца функције иако је свима и тада и сада јасно да се овде ради о свесном и намерном изигравању закона.

Да буде јасније колико је то било спорно, говори актуелни Закон о Високом савету судства (Сл. гласник РС 10/23) који сада у чл. 27 експлицитно прописује да председник суда и вршилац функције председника суда не може бити кандидат за члана савета.

Снежану Бјелогрлић је те 2021. године, гле чуда, подржао већи број колега са нивоа основних судова и иста је од априла 2022. године изборни члан Високог савета судства. Мандат јој у савету истиче у априлу 2026. године.

И да, све време трајања мандата у Високом савету судства остала је на месту председника струковног удружења, иако је ступањем на ту функцију била дужна да објективно и непристрасно заступа интересе свих судија у том највишем правосудном телу.

Иако је било директних позива да поднесе оставку на место председника свог струковног удружења како би била фер и према судијама који су чланови других струковних удружења и према онима који нису уопште чланови струковних удружења, иста се одлучила да то не учини, јер јој рупа у закону то омогућава.

Наиме, иако је то сасвим неетички, иако се тиме евидентно изазива сумња у њену пристрасност, која је у годинама трајања њеног мандата задобила такве размере да је препозната као нов облик фаворизовања кандидата за избор и напредовање у судијским функцијама и названа струковни непотизам, Снежана Бјелогрлић као и део ужег руководства које је окружује у Друштву судија Србије, стали су на становиште да Закон о Високом савету судства не прописује обавезу да одступи са места председника струковног удружења, односно да то не мора да уради, па то није ни учинила.

Зашто не би имала више функција кад закон не каже да неку мора да врати? Законито и правично не иду увек руку подруку, зато и постоје рупе у закону.

Овим долазимо до следеће погодности коју је именована путем свог удружења остварила за себе. Овог пута не користећи рупе у закону него учествујући у самом креирању закона у своју корист.

Наиме, и стручна и општа јавност су упознати да је 2022. године дошло до измене Устава РС у делу који се односи на правосуђе, а у радним групама за израду нацрта Уставних амандмана и касније Уставног закона за спровођење акта о промени Устава РС је као главни сарадник/савезник/саучесник тадашњег министарства правде било Друштво судија Србије, чији је како је речено, Снежана Бјелогрлић председник.

У то време и члан Високог савета судства. За ову анализу, од значаја је да се укаже да је након измене Устава измењен и Закон о Високом савету судства, како би био у складу са тим „прогресивним, напредним, неопходним изменама којима ће се ојачати независност и самосталност судства”, па је измењена структура чланова Високог савета судства, а за ову анализу најинтересантнија одредба тог закона за спровођење уставних промена је одредба чл. 4 ст. 2 којом чланови постојећег сазива ВСС-а из реда судија настављају да обављају своју функцију до истека мандата.

Дакле, иако су многи чланови ВСС-а измењени у складу са новим уставним амандманима, Снежана Бјелогрлић није дала своју позицију и заштитила је овом законском одредбом до истека мандата, конкретно још пуне три године позиције у највишем правосудном телу са платом у висини плате председника Врховног суда.

Додуше, одредба о плати је преузета из новог Закона о Високом савету судства, ту се није инсистирало на задржавању старих правила...

У току лета 2025. године, у време трајања годишњих одмора, на електронској седници Високог савета судства, уз формално изузеће Снежане Бјелогрлић због блиске породичне везе, за вршиоца функције председника Основног суда у Ивањици, постављен је њен супруг.

Овде нема рупе у закону, само у етици.

Иако је овај текст мало дужи, с обзиром на бројност и комплексност уочених бенефиција од проналажења најпогоднијих законских решења или рупа у њима, немогуће је скратити га. Да, још увек није крај.

Наиме, поменуте измене Устава и Закона о Високом савету судства, поред одредбе да се сада не може кандидовати не само председник суда него ни вршилац те функције, садрже и врло јасну и експлицитну одредбу чл. 16 ст. 2 којом је прописано да изборни члан савета не може бити поново биран на ту функцију.

То није спречило Снежану Бјелогрлић, актуелног члана ВСС-а, да у октобру 2025. године поднесе кандидатуру за избор за следећи сазив ВСС-а.

Изборна комисија је њену пријаву из наведених разлога одбацила. Ни то није било довољно, па је кандидат са одбаченом пријавом изјавила жалбу Високом савету судства, покушавајући да новом рупом у закону убеди чланове ВСС-а да се наведена одредба чл. 16 ст. 2 не односи на њу јер је она ступила на функцију пре измене Устава, али и уз свесрдан покушај стручне подршке у виду писане и усмене анализе једног другог члана ВСС-а, жалба је одбачена, па је жалилац упућен да правно средство оствари у виду тужбе Управном суду.

Упорна у свом науму да након истека мандата у априлу 2026. године не напусти Београд као место рада и не врати се на функцију судије Основног суда у Ивањици, изјавила је тужбу, али је Управни суд исту одбио као неосновану и нашао да су правилни и законити разлози из решења Изборне комисије ВСС-а која је кандидациону пријаву одбацила.

Негде у исто време, у октобру 2025. године, још један руководећи члан Друштва судија Србије и то председник управног одбора Нада Ђорђевић, судија Вишег суда у Београду, поднела је пријаву за изборног члана ВСС-а из реда судија виших судова. Ништа спорно. Међутим, два дана након поднете пријаве, судија Нада Ђорђевић је одлуком ВСС-а изабрана за судију Апелационог суда у Београду.

Још седам судија је том одлуком изабрано за Апелациони суд у Београду. Такође, ништа спорно. Али, само судије вишег суда могу бити кандидати за изборног члана из реда виших судова. Тако каже Закон о Високом савету судства.

Али, није закон само закон, а да нема простора за тумачење и предузимање потребних мера.

Ту је и Закон о судијама који каже да се против одлуке ВСС-а о избору на судијску функцију може изјавити жалба Уставном суду у року од 15 дана. И... не прође 15 дана, а би изјављена жалба и то на одлуку о избору судије Наде Ђорђевић, то је сигурно и потврђено лично од стране саме судије Ђорђевић која је о томе oбавестила бираче током свог представљања као кандидата за изборног члана ВСС-а.

Непроверен је податак, а тако се у судским круговима ових дана може чути, да у односу на осталих седам изабраних нема жалбе, само против одлуке о Надином избору.

То ништа не би било ни чудно ни спорно, да управо она није кандидат из реда судија виших судова и да њој не иде у прилог да до окончања поступка избора за ВСС који су заказани за 28. јануар 2026. године не постане правоснажна одлука о избору за судију Апелационог суда.

У том случају више не би могла бити кандидат за ВСС. И ето проблема за Друштво судија Србије!

Два најистакнутија члана, председник удружења и председник УО удружења, обе у спорном статусу, а са великом жељом да буду чланови Високог савета судства.

За кандидата са одбаченом кандидационом пријавом је већ исцрпљен већи број правних средстава, а кандидатура Наде Ђорђевић зависи од одлуке и тајминга одлуке Уставног суда.

На представљању свог програма, упитана од стране судије са бирачким правом на предстојећим изборима, како би разрешила ситуацију да добије поверење судија виших судова и победи на тим изборима, а да у међувремену постане правоснажна одлука о њеном избору у Апелациони суд, да ли би ступила на функцију Апелационог суда у Београду или би остала представник судија виших судова у Високом савету судства, кандидат Нада Ђорђевић је одговорила да је закон не спречава да буде и једно и друго, да би задржала обе функције јер није прописано законом да не може. Још једна рупа у закону коју би руководећи чланови Друштва судија Србије тумачили у своју корист, а зашто и да не кад им је до сада то тако успешно полазило за руком.

Ниједан закон не може да предвиди све шта живот може да креира, па тако ни закон о Високом савету судства није могао да предвиди кандидата који је изабран за судију Апелационог суда, али тај избор не сматра довољном потврдом свог професионалног успеха, или пак кандидата којем поверење које би му судије виших судија указале није довољно да задовољи амбиције, али зато остаје ова рупа у закону коју ће именовани кандидат, ако буде у прилици, попунити по сопственом нахођењу, а у духу вредности које баштини садашње руководство удружења чији је председник управног одбора.

Позивам све чланове Друштва судија Србије да размисле да ли су оваквим поступањем, односно неутољивом глађу за функцијама и моћи од стране два руководећа члана удружења, остали чланови друштва у односу на које не постоје никакве процесне сметње да буду кандидати, а који то засигурно својим судијским квалитетима заслужују, онемогућени да буду кандидати и евентуално чланови Високог савета судства.

Избори за Високи савет судства су пред нама, бираћемо и видети. Нека победе најбољи! И нека у Србији, а нарочито у самом правосуђу Србије владају закони, а не рупе у њему.