Москва и Брисел: крај романтизма

Актуелни руско-украјински сукоб поводом цене гаса и његовог транспорта у Европу није закомпликовао односе Москве са Бриселом. Напротив, само је допринео да две стране међусобну сарадњу подигну на здраве основе, сматра Константин Косачов, председавајући Комитета за међународне односе Државне думе Русије. Према његовим речима, које је пренела агенција РИА Новости, окончан је период романтизма са почетка деведесетих година прошлог века, када су обе стране биле убеђене да ће Русија кад-тад постати чланица Европске уније, чиме би се пред њом отвориле неслућене перспективе. Чак су у том смислу вођени и озбиљни разговори о пуној хармонизацији руског законодавства са европским. „Стварност се показала много суровијом. У овом часу питање уласка Русије у ЕУ нико више не разматра, чак ни хипотетички“, наводи Косачов.

Сличан став изнео је недавно и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. У ауторском тексту објављеном на интернет страници – „Русија-ЕУ: Партнерство и успех“, Лавров потврђује да Русија пред себе није ставила обавезу уласка у Европску унију: „У остваривању европског избора не смемо да заборавимо на то да смо, као земља која се простире на два континента, обавезни да сачувамо неопходну слободу у одлучивању и спровођењу сопствене унутрашње и спољне политике, свог статуса и предности које имамо као евроазијска држава.“

„Европеизација“ Русије

Искусни дипломата не крије да би било наивно о односима Русије и ЕУ размишљати као о сарадњи без икаквих проблема. Уосталом, две стране већ сада у много чему и сарађују и конкуришу. „То је објективна реалност, коју креира процес глобализације. Ипак, важно је постићи да та конкуренција остане у оквирима заједнички утврђених правила, без настојања да потчинимо или унизимо једни друге“, закључио је Лавров.

Подсетимо се да су приче о „европеизацији“ Русије кренуле још у време „перестројке“ последњег председника СССР-а Михаила Горбачова. Пад Берлинског зида 9. новембра 1989. означио је широко отварање западних врата бившим чланицама Варшавског пакта. Русија је остала „на чекању“. Долазак на власт Бориса Јељцина требало је да буде нови корак у истом правцу. Али испоставило се да је први руски председник лош домаћин и уместо да ради на препороду земље он ју је сваким својим гестом још више гурао у беду. Вербално противљење бомбардовању Србије 1999. било је тек узалудни покушај да се партнерима покаже да највећа држава на свету другачије размишља и – ништа више.

За све то време, као и током потоње осмогодишње владавине Владимира Путина, отворено зазирање Европе од Русије, и обратно, спречавало је да се односи две стране и дефинитивно поставе на здраве основе. Најбољи пример за то било је новогодишње смрзавање западног дела континента проузроковано обуставом испорука руског гаса Украјини 2006. Европа се тада по принципу „наши-њихови“ потпуно сврстала на страну Кијева. То је на известан начин и било разумљиво, јер дах украјинске „наранџасте револуције“, коју је спонзорисао и Брисел, још је био присутан, а председник Виктор Јушченко радо виђен гост у европским престоницама.

Исток ће да сачека

Ове године, у сличној ситуацији, реакције су биле сасвим другачије. Иако је Ангела Меркел, немачки канцелар, показала да може и да се наљути на Путина, а руски премијер одлучно одбио стављање у исти кош оба учесника гасне драме, ангажовање Европљана на разрешењу спора било је несразмерно активније и – реалистичније. Томе је свакако допринео став Москве да нема намеру да и убудуће дотира украјинску економију. Наиме, како наводи политички аналитичар Јуриј Трофимов, разлика у цени гаса који Русија испоручује Украјини и цене коју Кијев наплаћује Европљанима износи чак 14 милиона долара дневно! Наравно – у корист Украјине.

Ствари се свакако неће променити преко ноћи. Европи је потребна Русија са њеним ресурсима и тржиштем, Русији је потребна Европа са својим захтевима и, поново – тржиштем. Наравно, Москва би можда могла да окрене леђа природном партнеру и окрене се на исток ка Кини, Индији, Јужној Кореји, Јапану... Али на ту страну, за сада, не воде цевоводи способни да испоруче количине гаса које би задовољиле економије у експанзији. Њихова изградња, која ће свакако уследити, захтева време. А дотле Брисел и Москва морају да се гледају у очи - и праве реалне рачунице.

До тог сазнања се дошло тек након руско-грузијског августовског рата и актуелног завртања вентила на гасоводима који иду преко Украјине.