Не, још ни­је крај

Ако НБА ли­га већ го­ди­на­ма има сво­је „хај­лат­се” и то мал­те­не ни пет ми­ну­та по­сле ме­ча. Јед­на да­ма не из тог, нај­ве­ћег цир­ку­са на све­ту, да­ма из Ср­би­је, из од­бој­ка­шког све­та – ИМА СВО­ЈЕ! Али ви­деа, тре­нут­ке, нај­бо­ље по­те­зе ко­ји се бр­зи­ном све­тло­сти ши­ре мре­жа­ма, ТВ ка­на­ли­ма, пра­те се без треп­та­ја. И рет­ко да их она ока­чи, де­ли их на ми­ли­о­не ње­них пра­ти­ла­ца и по­што­ва­ла­ца и та­ко већ ви­ше од три де­це­ни­је от­ка­ко је кро­чи­ла у пра­во­у­га­о­ник 9х18 ме­та­ра уз не­из­бе­жну „Ми­ка­су”.

И ту ни­је крај, уз ње­но име и пре­зи­ме увек сто­је апо­зи­ци­је – као ма­ги­ја, ма­е­стро с лоп­том, она ра­ди не­ве­ро­ват­не ства­ри на те­ре­ну. И да - све је то сат­ка­но у јед­ну при­чу о Ма­ји Ог­ње­но­вић!

Док у Фи­рен­ци по­ла­ко сви­ће, ро­ла­ју се точ­ко­ви по пи­сти, ту је ле­те­ли­ца у ко­јој су сле­те­ле пр­ва­ки­ње све­та, ту је и бри­љант­на Ма­ја са сво­јим Скан­ди­ћи­јем. Да­ма број 1 у из­бо­ру нај­бо­љег тех­ни­ча­ра на Свет­ском клуп­ском пр­вен­ству у Сао Па­у­лу. Без пре­те­ри­ва­ња, ако пи­та­те пра­ве по­зна­ва­о­це ма­гич­не игре пре­ко мре­же – јед­на је­ди­на не­по­но­вљи­ва ко­ја је у не­де­љу уве­че, 14. де­цем­бра 2025. го­ди­не ски­ну­ла с пре­сто­ла моћ­ни Ко­не­ља­но, а свој Скан­ди­ћи у пре­ми­јер­ном уче­шћу на пре­сти­жном так­ми­че­њу, ста­ви­ла на пи­је­де­стал.

И Ма­ја је ту, мир­ним то­ном баш у свом сти­лу у ра­ним ју­тар­њим ча­со­ви­ма при­ча за Спорт­ски жур­нал о ве­ли­ком успе­ху из Бра­зи­ла, на­гра­ди, ка­ри­је­ри у Ита­ли­ји, кра­ју ко­ји се не на­зи­ре – јер го­ди­не су са­мо број!   

Осво­ји­ли сте Свет­ско клуп­ско пр­вен­ство, про­гла­ше­ни сте за нај­бо­љег тех­ни­ча­ра и то про­тив еки­пе ко­ја је три пу­та би­ла пр­вак све­та. Ка­ко Вам сад, са ове дис­тан­це мо­жда крат­ке, по­сле са­мо два да­на зву­чи по­бе­да?

- На­гра­да као на­гра­да и то сам сто пу­та ре­кла ко­ли­ко год то зву­ча­ло као фра­за, до­ђе као по­себ­на по­твр­да. Ово што је тим­ско је из­над све­га, а он­да ка­да до­ђе и по­је­ди­нач­на, до­бро је и ле­по, али ни­ка­да не мо­же да бу­де не­што што је ве­ће и ва­жни­је од успе­ха еки­пе! По­го­то­ву кад до­ђе, не бих ре­кла не­на­да­но, али као што је са­да до­шао за Скан­ди­ћи. Ве­ру­јем да се ни­ко ни­је на­дао или оче­ки­вао да то мо­же да се де­си - да пр­ви пут оде­мо и да од­мах осво­јио злат­ну ме­да­љу. Ни­ка­да у то­ку ме­ча не раз­ми­шљам, фо­кус ми је то­ли­ко на игри да не мо­гу ни да раз­ми­шљам о дру­гим ства­ри­ма. По­сле 2:0, не­где сте све­сни и по­тај­но се на­да­те да је ту бли­зу и да сте на ко­рак од не­чег ве­ли­ког. Та­ко­ђе, код ме­не по­сто­ји до­за опре­за ко­ја је пре­ве­ли­ка и ко­ја ми не до­зво­ља­ва да у то­ку са­ме утак­ми­це по­ми­слим, го­то­во је и де­ша­ва се. Има­ла сам из­у­зет­но ве­ли­ку ве­ру у тим, и искре­но - има­ла сам ин­ту­и­ци­ју, осе­ћај да то мо­же да се де­си. При­чам пре по­чет­ка так­ми­че­ња и утак­ми­це. Фи­нал­ни меч - да сам би­ла еуфо­рич­на, пи­ше­мо исто­ри­ју и слич­но то­ме - то не.

Фи­на­ле про­тив Ко­не­ља­на но­си­ло је по­себ­ну те­жи­ну, да ли сте то­ком ме­ча има­ли свест да сте бли­зу не­че­га ве­ћег од још јед­ног тро­фе­ја?

- Увек је те­шко и иза­зов­но игра­ти про­тив њих. Ко­ли­ко већ го­ди­на, се­зо­на уна­зад Ко­не­ља­но је не­при­ко­сно­вен, што су свим ре­зул­та­ти­ма ко­ји су по­сти­гли не­бро­ја­но пу­та до­ка­за­ли. По­бе­ди­ли смо их про­шле се­зо­не у фи­нал­ној се­ри­ји јед­ном и мо­је пр­ве го­ди­не у клу­бу. Се­ћам се и кад сам би­ла у Ва­киф­бан­ку, Еза­чи­ба­ши­ју, је­смо их по­бе­ђи­ва­ли. Има­ју­ћи у ви­ду да су го­ди­на­ма би­ли не­по­бе­ди­ви, са­мим тим за ме­не по­бе­да и тро­феј до­би­ја­ју још ви­ше на зна­ча­ју. Имам ути­сак да се де­си­ло пр­ви пут. Ка­жем баш ма­ло­час ни­је пр­ви пут, али с об­зи­ром да је пр­ви тро­феј осе­ћам као да је­сте! 

Ва­ша мир­но­ћа и пре­глед игре по­но­во су на­пра­ви­ли раз­ли­ку, ко­ли­ко је ис­ку­ство да­нас пред­ност, а ко­ли­ко до­дат­ни при­ти­сак у ова­квим утак­ми­ца­ма?

- Мир­но­ћа и ис­ку­ство ми да­ју огром­ну сна­гу и ве­ли­ка је пред­ност ни­ка­ко при­ти­сак. Имам ути­сак да у овим го­ди­на­ма, са ова­квим зна­њем и ис­ку­ством, не моћ, али мо­гућ­ност, пред­ност да све са­гле­дам на је­дан дру­га­чи­ји, мир­ни­ји, нор­мал­ни­ји на­чин не­го што је то био слу­чај прет­ход­них го­ди­на. Оту­да до­ла­зи и та ла­ко­ћа игра­ња, до­но­ше­ње пра­вих од­лу­ка у пра­вом тре­нут­ку. По­се­бан осе­ћај ко­ји не мо­гу да опи­шем. Кад до­би­јем ком­пли­мент те вр­сте „Јао ка­ко играш”, „Ка­ко ужи­ваш док играш”, „Ра­диш с ла­ко­ћом” – то је по­твр­да све­га о че­му при­чам.  Ис­кљу­чи­во при­пи­су­јем осе­ћа­ју - спо­ју ис­ку­ства и зна­ња и на­рав­но ужи­ва­ња. А до­шла сам у играч­ки ста­ди­јум да мо­гу на те­ре­ну да ура­дим шта год за­ми­слим и хо­ћу. 

При­зна­ње до­ла­зи у фа­зи ка­ри­је­ре кад мно­ги већ при­ча­ју о кра­ју. Шта Вас и да­ље др­жи „глад­ном” иза­зо­ва?

- Мо­ја при­ча о кра­ју тра­је де­сет го­ди­на. Ви­ше ми је сме­шно да при­чам на ту те­му - по­вла­чим се де­сет го­ди­на а ни­ка­ко да се де­си. И из­ве­сно је да не­ће да се де­си. Свих ових го­ди­на би­ло ми је баш ва­жно да одр­жим ни­во, а ни­је би­ло ла­ко. Не мо­гу да ка­жем и ни­је на ме­сту да го­во­рим о се­би и да играм по­след­њих де­сет го­ди­на на истом ни­воу – не, то не си­гур­но. Али по­след­њих не­ко­ли­ко се­зо­на ви­дим да сам у не­кој мо­јој за­ми­шље­ној кон­стан­ти и то ми је би­ло из­у­зет­но ва­жно - да ни­ка­да не до­ђе до не­ког ве­ћег па­да, осци­ла­ци­ја. Ни­ка­да то не бих се­би до­зво­ли­ла ни­ти бих тра­ја­ла и игра­ла то­ли­ко ду­го да се, не дај Бо­же то де­си­ло. На­гра­да и ка­ко ре­ко­сте бли­жи ли се крај... Из­ве­сно је да ће крај до­ћи јед­ног да­на али до­кле год је ова­ко, док имам сна­ге и во­ље и ви­дим да сам на од­ре­ђе­ном ни­воу, то се не­ће де­си­ти. Мо­жда не играм нај­бо­љу од­бој­ку, мо­жда ни­је оно што мо­гу нај­бо­ље да пру­жим, али сам сва­ка­ко за­до­вољ­на. Си­гур­но и да је би­ло и бо­љих пер­фо­ман­си, по­на­вљам кон­ти­ну­и­тет ко­ји ме је одр­жао а ни­ма­ло лак... И због то­га сам ис­пу­ње­на што је та­ко ка­ко је­сте.

Скан­ди­ћи, пр­вен­ство у Се­ри­ји А, ри­там ко­ји не пра­шта го­ди­не. Ка­ко да­нас ва­ше те­ло и гла­ва „раз­го­ва­ра­ју” то­ком јед­не се­зо­не у Ита­ли­ји?

- Раз­го­ва­ра­ју че­сто и ду­го, већ по­след­њих не­ко­ли­ко се­зо­на мо­же­мо да ана­ли­зи­ра­мо увек и ду­го о том скла­ду. Ма­ло­пре­ђа­шње по­ми­ња­ње ис­ку­ства мно­го по­ма­же да се ства­ри ускла­де - ту нај­ви­ше ми­слим на те­ло и гла­ву. Две ком­по­нен­те ко­је да ни­су ускла­ђе­не у мом слу­ча­ју до по­лу­са­вр­шен­ства и пер­фек­ци­је, ве­ру­јем да не би мо­гло то све да из­гле­да и да тра­је. Фи­зич­ка из­ло­же­ност и на­по­ри ко­је има­мо ствар­но не­што што ни­је ла­ко да се из­др­жи ко­ли­ко год да је мо­ја при­пре­ма већ го­ди­на­ма иста, у сми­слу ис­хра­не, ну­три­ци­о­ни­сте, су­пле­мен­та­ци­је, опо­рав­ка и ре­ха­би­ли­та­ци­је, у сва­ком мо­гу­ћем сми­слу. С дру­ге стра­не, гла­ва мо­ра све сад да пра­тим, ту спа­да­ју ра­зно­ра­зне мо­је тех­ни­ке у ви­ду пси­хо­те­ра­пи­је. Про­сто мо­ра да бу­де у сим­би­о­зи да би све оп­ста­ло. Гла­ва и те­ло у Тур­ској и гла­ва и те­ло у Ита­ли­ји – не мо­гу да се жа­лим. То­ли­ко го­ди­на имам сре­ћу и при­ли­ку да играм у ме­ни два нај­дра­жа, нај­по­себ­ни­ја гра­да да се ја осе­ћам та­ко - Ис­тан­бу­лу и Фи­рен­ци, мо­жда не то­ли­ко звуч­ни, не знам уре­ђе­ни, али је све уком­по­но­ва­но ка­ко тре­ба.

Ита­ли­ја је зе­мља вр­хун­ске од­бој­ке, али и сна­жне емо­ци­је. Шта Вас је за­др­жа­ло – ам­би­ци­ја, страст или осе­ћај да још има­те шта да ка­же­те на те­ре­ну?

- Ствар­но се до­бро осе­ћам. Не­што раз­ми­шљам, где год да сам, ми­слим да бих се исто осе­ћа­ла, да ни­је до др­жа­ве гра­да, до ли­ге је­сте. Сто пу­та сам ре­кла да ми је ита­ли­јан­ска ли­га пре­ле­па за игра­ње, ко­ли­ко во­лим што по­сто­ји ри­там где мо­ра да се бу­де при­пре­мљен сто од­сто за сва­ку утак­ми­цу, ха­ле су пу­не, увек вла­да не­из­ве­сност без об­зи­ра ко­ја је фа­за так­ми­че­ња, про­тив ко­га играш. Ита­ли­ја - због ли­ге, жи­во­та, јед­на од мо­јих оми­ље­них зе­ма­ља, уз Ис­тан­бул и Тур­ску - нај­ду­же сам игра­ла. За­то не­ка бу­ду сва три – ам­би­ци­ја, страст и осе­ћај. До­да­ла бих и тог мо­мен­та ко­ји и да­ље ти­ња у ме­ни - сна­ге и во­ље да се так­ми­чим.

Лич­ност, фи­гу­ра око ко­је се гра­ди игра. Ко­ли­ко Вам при­ја та вр­ста по­ве­ре­ња у го­ди­на­ма ка­да ви­ше не мо­ра­те ни­ко­ме ни­шта да до­ка­зу­је­те?

- Спој па­ме­ти и хра­брост, до­шло је с го­ди­на­ма и ис­ку­ством и ја­ко су по­ве­за­не јед­на с дру­гом. Ни­ка­да ни­сам би­ла ку­ка­ви­ца и ни­је ми мањ­ка­ло хра­бро­сти. Сад при­ме­ћу­јем не­ке по­кре­те и по­те­зе, ре­зо­не уоп­ште ко­јих имам и то хра­бри­ји од не­го пре пар го­ди­на. Пот­кре­пље­но не­ћу ре­ћи па­ме­ћу, зна­њем сва­ка­ко.

Го­ди­не у спор­ту че­сто но­се ети­ке­ту, али код Вас де­лу­ју као пред­ност. Ка­ко из­гле­да од­нос пре­ма по­бе­ди да­нас у од­но­су на два­де­се­те?

- Ве­ру­јем кад има­те 20 го­ди­на не зна­те ни­шта то сад ми­слим јер сте то­ли­ко мла­ди и не­ис­ку­сни и све је дру­га­чи­је. Код ме­не је бу­квал­но иста страст и то мо­же да се ви­ди на те­ре­ну, емо­ци­ја ко­ја ме но­си, искре­но ра­до­ва­ње и не мо­гу да при­пи­шем ни за 20-те а ни за 40- те.

По­сто­ји ли тре­ну­так на те­ре­ну кад по­ми­сли­те: ово ра­дим јер во­лим, а не јер мо­рам?

- По­сто­ји и тра­је це­ле се­зо­не. Ис­кљу­чи­во ово ра­дим јер во­лим и ужи­вам - ап­со­лут­но не мо­рам ни­шта. Ско­ро ме не­ко од мо­јих бли­ских баш то пи­тао и исто сам од­го­во­ри­ла. Ако при­ча­мо о тро­фе­ји­ма, као па­па­гај ћу да по­но­вим не­до­ста­ју Ли­га шам­пи­о­на и олим­пиј­ско зла­то, је­ди­на два ко­ја не­мам. Ако узме­мо у об­зир све прет­ход­не он­да и про­цен­ту­ал­но и ни­је та­ко ло­ше у сми­слу два тро­фе­ја, на­спрам оста­лих и ни­је стра­шно. Жељ­на сам увек тро­фе­ја али не за­то што стре­мим ка том ко­ји не­до­ста­је или имам по­тре­бу с не­ке ег­зи­стен­ци­јал­не или ма­те­ри­јал­не стра­не. Не! Ис­кљу­чи­во и са­мо љу­бав.

„СТА­РОСТ” И ПРЕД­РА­СУ­ДЕ

Са 41 го­ди­ном, сва­ка утак­ми­ца но­си до­дат­ну сим­бо­ли­ку. Да ли да­нас игра­те ви­ше „па­мет­но” не­го „хра­бро” – или сте ко­нач­но спо­ји­ли то дво­је?

- Го­ди­не, то су са­мо пред­ра­су­де. Не во­лим што је та­ко ни­ти се осе­ћам као да имам 41. го­ди­ну, на­про­тив, као да имам ба­рем ко­ју го­ди­ну ма­ње. Ста­ва сам да због бро­ја го­ди­на ап­со­лут­но ни­је­дан спор­ти­ста не тре­ба да пре­ста­не да ра­ди оно што во­ли и у че­му је до­бар. Све под усло­вом да пер­фо­манс на те­ре­ну пра­ти го­ди­не и обр­ну­то. С дру­ге стра­не, ни­је по­ен­та а би­ло је игра­ча у ра­зно­ра­зним спор­то­ви­ма што сам пра­ти­ла и гле­да­ла, да су игра­ли у по­зним играч­ким го­ди­на­ма али да то ни­је би­ло то. То не по­др­жа­вам, кад не­ко не зна да оде или из не­ког дру­гог раз­ло­га не уме да се по­ву­че. То ква­ри ути­сак или ква­ри сли­ку о том игра­чу. То ми већ ни­је ја­сно и не одо­бра­вам. Не што се ра­ди о ме­ни, али ако успе­вам да играм на вр­хун­ском ни­воу, не знам ко­га сад бри­га да ли имам 36 или 42. Баш ве­ли­ка пред­ра­су­да.

УСПЕХ КОД МЕ­НЕ „ЖИ­ВИ” ТАЈ И СЛЕ­ДЕ­ЋИ ДАН...

Ка­да се све ути­ша, тро­феј спу­сти, а дво­ра­на ис­пра­зни… Да ли је ово тре­ну­так ко­ји оста­је – или са­мо још јед­на сте­пе­ни­ца ко­ју Ма­ја Ог­ње­но­вић мир­но пре­ска­че?

- Да! Осво­ји­ли смо, пре­срећ­на сам и из­у­зет­но за­хвал­на. Баш овај тро­феј лич­но и при­ват­но, до­шао је у спе­ци­јал­ном да не ка­жем, спе­ци­фич­ном тре­нут­ку. Али мо­ја еуфо­ри­ја, сре­ћа, тра­ја­ле су то ве­че и дан по­сле. Већ сам у ми­сли­ма ка сле­де­ћој утак­ми­ци, оба­ве­за­ма. Ни­сам ни­кад би­ла тип ко­ји жи­ви од успе­ха пет да­на, ка­ри­ки­рам. Ре­ци­мо зва­ла ме је нај­бо­ља при­ја­те­љи­ца, се­стра, по­ро­ди­ца - „При­чај, при­чај, ка­ко се осе­ћаш”

Ре­кох „До­бро, ма­ло умор­но вра­ћа­мо се у Ита­ли­ју”. Они су на­ста­ви­ли „Не, не, не то, ка­ко је би­ло на утак­ми­ци?”.

Крат­ко сам ре­кла „То је би­ло то ве­че”. Та­ква сам цео жи­вот.

РЕ­ДОВ­НЕ СИ­ТУ­А­ЦИ­ЈЕ – МА­ГИЧ­НА ДИ­ЗА­ЊА И КО­МЕ ИДЕ ЛОП­ТА

По мре­жа­ма се из­но­ва вр­те ва­ша „ку­ва­ња” и ма­гич­на ди­за­ња, да ли се не­кад и са­и­гра­чи­це из­не­на­де по­те­зи­ма?

- Да, ре­дов­но ми се де­ша­ва да диг­нем лоп­ту и она­ко сва се из­бе­зу­мим окре­нем се и пи­там „ јел не­што ни­је ва­ља­ло?” До­би­јам од­го­во­ре, „Не, не и ме­ни си пре­ва­ри­ла, ми­сли­ла сам да ћеш ди­ћи дру­гој”. То су ре­дов­не си­ту­а­ци­је.

ПЕ­ХАР ЛИ­ГЕ ШАМ­ПИ­О­НА – НИ­ЈЕ МИ СУ­ЂЕН

Стал­но из­ми­че пе­хар Ли­ге шам­пи­о­на, је­ди­не ко­га не­ма у ри­зни­ци уз зла­то на ОИ. Да ли би тај ствар­но пред­ста­вљао кру­ну ка­ри­је­ре?

- Не, не. Ако при­ча­мо о тро­фе­ју Ли­ге шам­пи­о­на по­ми­ри­ла сам се про­шле се­зо­не, од­но­сно по­сле два из­гу­бље­на фи­на­ла, то је би­ло тре­ће из­гу­бље­но - да ми јед­но­став­но ни­је су­ђен и ко­ји ни­ка­да не­ћу осво­ји­ти. У ми­ру са том сво­јом, не од­лу­ком, али чи­ње­ни­цом. Не на­дам се, и ду­га­чак нам је у так­ми­че­њу, по­том до фи­нал­ног тур­ни­ра. О том по­том.