Када се бориш за живот, свака борба је вредна

Жељка Бојић, Удружење „Заједно за нови живот”

Имам 35 година и, наизглед, сасвим сам обична жена. Али моја животна прича је све само не обична. Године 2011, као студенткиња друге године Медицинског факултета, отишла сам на рутинску операцију жучне кесе, потпуно уверена да ћу се за две недеље вратити у амфитеатар и наставити са предавањима из физиологије. Међутим, живот је тада одлучио да ми одржи прву велику лекцију. Уместо повратка на факултет, за две недеље дочекала ме је прва велика борба.

Постоперативне компликације су ретке, али се дешавају. И ја сам била та једна у милион код које је све кренуло по злу. У само месец дана од прве операције поново сам завршила на хируршком столу. Тог дана, који је уједно био и мој 21. рођендан, проф. др Небојша Станковић дословно ми је даровао најлепши поклон за рођендан – живот. Преживела сам, добила своју прву битку и веровала да је најгоре иза мене. Нисам знала да је то тек увод у све оно што ме чека.

Од 2011. године, живела сам колико-толико нормално. Терапије, редовне контроле хепатолога, живот који тече у свом ритму. Због дугог опоравка напустила сам своју прву љубав, медицину, и завршила Вишу медицинску школу, поставши виши радиолошки техничар. Мислила сам да је живот коначно нашао свој мирни ток и да могу да правим планове за будућност. Али пре четири године, на једној од контрола, мој хепатолог ми је саопштио да моји налази нису добри и да је време да уђем у процес стављања на листу чекања за трансплантацију јетре као једино трајно решење мог стања.

Нови шок. Нови страх. Нови ударац. Већ месец дана касније прошла сам све анализе и званично постала пацијент на листи чекања. Од тада, скоро пуне четири године чекам... Оно што многи не знају јесте да живот на листи чекања није обичан живот. То је живот између две контроле. Живот у којем сваки телефонски позив може бити тај који чекаш. Живот у којем се нада и страх смењују из дана у дан. Као да стојите у вакууму док око вас све тече, расте, мења се, само ви чекате. За све те године нисам добила ниједан позив. Ниједну наду да се појавио донор који би могао да буде мој. А онда је уследила вест – која ми је променила све.

Сазнала сам да сам у „другом стању”. Првобитна еуфорија била је испреплетена огромним страхом и безброј питања. Да ли ћу изнети трудноћу? Да ли моје тело то може? Да ли смем да се надам? Али могла сам. И успела сам.

Захваљујући „оном горе”, неуморном труду проф. др Ђорђа Ћулафића и проф. др Снежане Плешинац, 4. септембра на свет је дошао мој син Јаков. Иако рођен мало раније, од првог дана је показао да је борац на маму.

Његово рођење променило је све. Дало је смисао чекању, борби, сваком страху и сваком дану који сам мислила да нећу изгурати. Сада више него икад имам мотив. Сада више него икад верујем да ће мој позив стићи. Не због мене, већ због њега. Моја највећа жеља је да му пружим детињство у којем ће знати да је одрастао уз маму. А једног дана, када буде довољно велики, верујем да ће умети да исприча да је једна непозната особа, у свом најтежем тренутку, имала величину да каже „ДА” и тако му вратила маму.

Упркос свим обавезама које имам као мама, непроспаваним ноћима и мало времена за себе, и даље остајем активна у Удружењу пацијената „Заједно за нови живот”. Кроз наш рад ширимо свест о донирању органа, рушимо предрасуде, боримо се за сваку шансу и за сваки живот који чека. Ове године смо имали 20 донора и урађене 102 трансплантације. То је највише откад ја чекам. То је број који даје наду, број који говори да се наше друштво буди, да се мења, да разуме. И зато верујем да ће следећа година бити још боља. И да ће свих 1.700 људи који чекају ускоро дочекати свој позив и своју другу шансу.

А ја? Ја ћу чекати. Са вером. Са надом. И са Јаковом у наручју, који је доказ да је свака борба вредна, када се бориш за живот.

Приредила Данијела Давидов Кесар