Kada se boriš za život, svaka borba je vredna

Željka Bojić, Udruženje „Zajedno za novi život”

Imam 35 godina i, naizgled, sasvim sam obična žena. Ali moja životna priča je sve samo ne obična. Godine 2011, kao studentkinja druge godine Medicinskog fakulteta, otišla sam na rutinsku operaciju žučne kese, potpuno uverena da ću se za dve nedelje vratiti u amfiteatar i nastaviti sa predavanjima iz fiziologije. Međutim, život je tada odlučio da mi održi prvu veliku lekciju. Umesto povratka na fakultet, za dve nedelje dočekala me je prva velika borba.

Postoperativne komplikacije su retke, ali se dešavaju. I ja sam bila ta jedna u milion kod koje je sve krenulo po zlu. U samo mesec dana od prve operacije ponovo sam završila na hirurškom stolu. Tog dana, koji je ujedno bio i moj 21. rođendan, prof. dr Nebojša Stanković doslovno mi je darovao najlepši poklon za rođendan – život. Preživela sam, dobila svoju prvu bitku i verovala da je najgore iza mene. Nisam znala da je to tek uvod u sve ono što me čeka.

Od 2011. godine, živela sam koliko-toliko normalno. Terapije, redovne kontrole hepatologa, život koji teče u svom ritmu. Zbog dugog oporavka napustila sam svoju prvu ljubav, medicinu, i završila Višu medicinsku školu, postavši viši radiološki tehničar. Mislila sam da je život konačno našao svoj mirni tok i da mogu da pravim planove za budućnost. Ali pre četiri godine, na jednoj od kontrola, moj hepatolog mi je saopštio da moji nalazi nisu dobri i da je vreme da uđem u proces stavljanja na listu čekanja za transplantaciju jetre kao jedino trajno rešenje mog stanja.

Novi šok. Novi strah. Novi udarac. Već mesec dana kasnije prošla sam sve analize i zvanično postala pacijent na listi čekanja. Od tada, skoro pune četiri godine čekam... Ono što mnogi ne znaju jeste da život na listi čekanja nije običan život. To je život između dve kontrole. Život u kojem svaki telefonski poziv može biti taj koji čekaš. Život u kojem se nada i strah smenjuju iz dana u dan. Kao da stojite u vakuumu dok oko vas sve teče, raste, menja se, samo vi čekate. Za sve te godine nisam dobila nijedan poziv. Nijednu nadu da se pojavio donor koji bi mogao da bude moj. A onda je usledila vest – koja mi je promenila sve.

Saznala sam da sam u „drugom stanju”. Prvobitna euforija bila je isprepletena ogromnim strahom i bezbroj pitanja. Da li ću izneti trudnoću? Da li moje telo to može? Da li smem da se nadam? Ali mogla sam. I uspela sam.

Zahvaljujući „onom gore”, neumornom trudu prof. dr Đorđa Ćulafića i prof. dr Snežane Plešinac, 4. septembra na svet je došao moj sin Jakov. Iako rođen malo ranije, od prvog dana je pokazao da je borac na mamu.

Njegovo rođenje promenilo je sve. Dalo je smisao čekanju, borbi, svakom strahu i svakom danu koji sam mislila da neću izgurati. Sada više nego ikad imam motiv. Sada više nego ikad verujem da će moj poziv stići. Ne zbog mene, već zbog njega. Moja najveća želja je da mu pružim detinjstvo u kojem će znati da je odrastao uz mamu. A jednog dana, kada bude dovoljno veliki, verujem da će umeti da ispriča da je jedna nepoznata osoba, u svom najtežem trenutku, imala veličinu da kaže „DA” i tako mu vratila mamu.

Uprkos svim obavezama koje imam kao mama, neprospavanim noćima i malo vremena za sebe, i dalje ostajem aktivna u Udruženju pacijenata „Zajedno za novi život”. Kroz naš rad širimo svest o doniranju organa, rušimo predrasude, borimo se za svaku šansu i za svaki život koji čeka. Ove godine smo imali 20 donora i urađene 102 transplantacije. To je najviše otkad ja čekam. To je broj koji daje nadu, broj koji govori da se naše društvo budi, da se menja, da razume. I zato verujem da će sledeća godina biti još bolja. I da će svih 1.700 ljudi koji čekaju uskoro dočekati svoj poziv i svoju drugu šansu.

A ja? Ja ću čekati. Sa verom. Sa nadom. I sa Jakovom u naručju, koji je dokaz da je svaka borba vredna, kada se boriš za život.

Priredila Danijela Davidov Kesar