Осмовековни чувар вршачких обронака

Вршац – Година на измаку била је у знаку великог јубилеја храма посвећеног Јовану Крститељу у Вршцу. Највеће духовно, али и најзначајније заштићено црквено-културно историјско добро у Банату, у 2025. прослављало је 800 година као место окупљања православних верника и туриста са све четири стране света.

Први писани документ који помиње манастир Месић је катастих Пећке патријаршије из 1660. и 1666. године. У то време оснивају се први српски манастири на територији јужне Угарске током 15. и 17. века, јер је то време великих миграција српског народа у ове крајеве. Из овог документа се сазнаје да је Месић био резиденција вршачких епископа одмах након Велике сеобе.

О постанку манастира постоје два предања. Прво, старије предање каже да су га у првој половини 11. века, тачније 1033. године, саградили ученици св. Кирила и Методија. Друго предање говори да је манастир по дозволи српских царева основао свештеномонах Арсеније (Богдановић) који је дошао из манастира Хиландара 1225. године, када га је Свети Сава и поставио за игумана овог манастира.

Научници пак сматрају да је манастир у бази средњовековно здање византијског стила са касније додатим барокним звоником. Вероватно су га основали Јован Бранковић и његова мајка Ангелина, последњи из лозе Бранковића (у периоду од 1493. до 1502.), због чега се и сматрају његовим ктиторима.

Након Пожаревачког мира 1718. године у манастир Месић долази крушедолски јеромонах Мојсије Стефановић са још неколико монаха. Он је, по предању, уз помоћ православних хришћана, али и руске царице Јелисавете Петровне код које је лично ишао да тражи помоћ, обновио веома оштећен храм. У манастирској библиотеци заиста постојe рускa издања (доста књига, икона, светих утвара, литијe) и сматра се да их је јеромонах Мојсије том приликом донео. Мојсије Стефановић налази мајсторе зографе рашког стила, који завршавају фрескопис храма 1743. године у тзв. поствизантијском стилу, што храму даје посебну вредност.

Крајем 18. века на храму су извршени нови радови, и то по нацрту немачког архитекте Блобергера. Том приликом обављена је „барокизација” храма дограђивањем барокног звоника са припратом и постављењем барокног иконостаса. Приликом те интервенције из 1793. при проширењу уских прозора, оштећен је, преполовљен и делом уништен део зидних фресака у источном делу припрате.

Значајна обнова здања и изградња конака 1792. обављене су средствима манастира, прилогом верника и уз помоћ епископа вршачког Јосифа Јовановића Шакабенте. Ти радови су завршени 1798. године.

Но, садашњи конак манастира у неокласичном стилу градио се од 1840. до 1846. године за време епископа Јосифа Рајачића и архимандрита Арсенија Јовановића Шакабенте, како стоји записано на челу трема.

У земљотресу 1892. године највише оштећења у манастирском комплексу имала је сама црква. У цркви посвећеној Св. Јовану Претечи, налазе се остаци ранијих фресака из 17. века, као и фреске које су настале у 18. веку под утицајем неовизантијског стила.

После Другог светског рата извршене су две рестаурације (1947. и 1971. године) и храм је обновљен по узору на оригинал, у византијском маниру.

Манастир Месић уврштен је у ред најстаријих црквено-културно-историјских споменика Југославије и као такав Решењем Завода за заштиту споменика културе АПВ из Новог Сада, стављен под заштиту државе 1946. године.  

Од 1952. године Месић је проглашен за женски манастир. Старешина манастира постала је игуманија Теодора (Милошевић), за чије време је обновљен храм, дозидан и сређен манастирски конак, библиотека и манастирска архива. Од јесени 2008. године почела је унутрашња обнова храма, уведено је подно грејање, а у пролеће 2009. године постављен је нови иконостас у дуборезу, дело мајстора-дуборезца Драгана Петровића из Београда.

Верује се да се у храму манастира Месић налази чудотворна икона Пресвете Богородице, потписана 1803. године. То је у ствари једна од десет варијација насликаних по узору на древну Богородичину икону „Достојно јест”, која се налази у Кареји на Светој Гори Атонској. Ко је насликао месићку верзију, како и када је пренета у овај манастир, није познато, али се верује да преко ње Богородица „пројављује своју чудотворну силу, помажући свима који јој са вером прилазе”.

Овде је важно указати пажњу путницима намерницима да су манастирске капије отворене за посете свакога дана од 7 до 14 часова.

Међу 2.500 рукописних, документарних и штампаних књига у манастирској библиотеци, најстарија и највреднија је књига дрвених корица, „Четворојеванђеље” из 1569. године са паралелним преводом на латински и старогрчки језик – писано је готицом, са живописном орнаментиком и финим прецизним цртежом разноврсног колорита, са китњастим украсним писмом заглавља и почетака, исписаних на добро очуваној чврстој белој хартији.