Битно је имати осећај за истину

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Небојша Миловановић, глумац. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду 1999. године, у класи Владимира Јефтовића, и од тада је члан Југословенског драмског позоришта. У позоришту је остварио велики број улога, међу којима су „Нора”, „Уображени болесник”, „Сумњиво лице”, „Вишњик”, „Швабица”, „Млетачки трговац”, „Шине”, „Београдска трилогија”… Популарност је стекао улогом Јована Слобеновића у култном филму „Лајање на звезде”, а имао и запажене улоге у бројним домаћим филмским и телевизијским остварењима, као што су „Буре барута”, „Војна академија”, „Корени”, „Бранилац”, „Јутро ће променити све”, „Тајна винове лозе”, „Црна свадба”, „Азбука нашег живота”… Успешно се бави и синхронизацијом, аутор је и својеврсног кабареа музичко-поетске визуалне форме с елементима станд-ап комедије.

– Не верујем само у људске поделе, верујем у енергију, верујем у суд, верујем у божју истину и верујем у дар, пре свега. Радим на себи једноставно и радим добре ствари, бавим се својим послом на начин на који сам некако „разгрнуо” све што треба кроз све ове године и како сам научио. Моја је жеља да се бавим озбиљним стварима, на озбиљан начин. Бавим се и језиком и суштином и односима и знам где сам погрешио, и не дозвољавам да се уљуљкам. Глума је позив, то осетите или не осетите – истакао је Миловановић.

За њега рецепт за срећан живот лежи у томе да се треба вратити природи и љубави према природи.

– Природа нас може научити великим стварима, највећим стварима. Осећај за истину је битан. Истина доста тога трпи, али је јака, најјача је, зато што је динамичка као и љубав. Динамички је то процес – додаје Миловановић.

Гост нашег подкаста има четворо деце и истиче да му је породица уточиште и прилика да на малом створите и живите свет који се клеше у борби и динамици живота, а чији је основни покретач љубав. Највећа подршка у животу му је супруга Тијана, архитекта.

– Док сам долазио у „Политику” на снимање подкаста, „вртео” сам у глави шта сам све данас урадио, колико сам преживео ситуација обичних, свакодневних са сваким дететом и питам се да ли сам био добар… „Вртим” то у глави, а дан још није одмакао. То је та борба, то је та динамика. Динамика је кључна реч у љубави и у свему да просто човек мора да буде у том жрвњу и да ту некако труди се да не упадне у неке зупчанике или да некако не падне нека прашина од брашна по њему или да се негде уљуљка... По деци видимо како време пролази, брзо иде, иако ми то не желимо да признамо. Видимо шта значи пролазност и шта значи нешто што може да остане и што може да буде уткано. Волео бих да моја деца буду, то ми је највећа жеља, да „испадну” добри људи. И да имају доста среће у животу – истиче Миловановић.

У подкасту је објашњавао и да покушава да неке ствари које му одузимају време - елиминише.

– Чини ми се да смо упали у једну врсту замке, да просто постоји некако много ствари, да желимо да се осећамо пре свега информисано, а не да будемо информисани. Чуо сам то у једном јако добром документарном филму. Мислим да је то нека синтагма која прати данашњег човека и захваљујући томе је могућа и велика манипулација… Захваљујући томе постоји и велика могућност да се не разлучи важно од неважног, битно од небитног и мислим да смо ту негде у једној врсти процепа. Осећај информисаности није информисаност. Човек има потребу из тога што му намеће савремени свет да се осећа информисано, да би могао да се прилагођава у свим тим кратким сегментима који нису дубински разговор… Људи не могу ни да разговарају, „исцепкани” су и крећу се у многим различитим друштвима, онда желе да се у сваком друштву осећају добро и информисано. То нису информације, ја то врло добро знам и осећам, то нису суштинске информације. До њих морам доћи тако што ћу разговарати и слушати и са неким можда ко не мисли као ја, и са неким ко мисли као ја. Али их треба уважавати као саговорнике и онда самим тим у односу на свој склоп и на свој хабитус, човек доноси своје мишљење и своју информацију. Ту би требало се створи нека комплетна личност, односно бар зрно комплетне личности – каже наш саговорник.

Говорио је и о преломним тренуцима у животу, када је први пут пао на пријемном испиту на ФДУ, па је уписао ветерину, па би се наредне године опет вратио на ФДУ и успео да упише овај факултет.

– Научио сам да је много важно да се не одустаје. Имао сам савете свог професора али то није било у сагласју са мојим мишљењем како и због чега бих одустао. Никада нисам зажалио што нисам завршио ветерину, зато што то мене није много привлачило. Био сам добар ђак, добро су ми „ишле” и природне науке, могао сам да одем и на медицину, стоматологију, фармацију… А изабрао сам ветерину. Нико у мојој околини, ближој и даљој, није имао било каквог додира са глумом. Можда би моје осећање било у старту другачије да сам одмах положио примени на ФДУ, јер знам с каквим осећањем сам дошао, пун гордости, млад, надмен… Очекивао сам просто да само дођем да се јавим и да ће они мене примити као првог на листи, а нико ме није погледао. А онда сам имао неких годину дана, паузе. Донекле сам сазрео у неким сегментима, некако сам био ближе аутентичности. Једноставно сам био лишен неких ствари које су ефемерне. Важне су животне лекције, да их човек схвати на неки правилан начин и онда одатле може да да гради свој идентитет и своју вертикалу и одатле може и да некако зрачи нечим што се зове искуство, а да опет има довољан осећај за меру, истину и за природност, да зна да је довољно зрачити, да можда није ни умесно, ни складно, ни пристојно претеривати у свему томе и то неком спочитавати... Ја сам имао то искуство и када сам радио једно време и на приватној академији и водио неке младе људе, глумце. То искуство ми је било врло драгоцено и желео сам да то пронађу кроз себе. Сад идем даље, то је био један сегмент мог живота – појаснио је Миловановић.

Миловановић је рођен у Ваљеву, а на сам помен родног места истиче да му се допало како се Бранко Ћопић бави успоменама у својој књизи „Башта сљезове боје”, где он заправо прича о томе шта су успомене и колико су оне драгоцене.

– То није више тај град, али то јесте град у којем сам одрастао и провео детињство, дечаштво и један део младости, у коме су ми пријатељи, родитељи, родбина, прве љубави… Али, то више није то. Одем тамо, али трудим се да не тражим баш те стазе, јер тога више нема. Али волим Ваљево, поносан сам што сам ту живео, никад га се нисам одрекао и драго ми је због тога. Знам шта је добро ту, знам шта није добро, шта је квалитет, шта је предност одрастања у малом граду, а опет с друге стране знам колико трају и колико су важна пријатељства која трају по 30–40 година, која су нераскидива. Нема их много, али то је најдрагоценије – наглашава Миловановић.

Његов став је да оно после чега се устаје и настави даље је на корист душе, а порази могу да буду добри уколико се из њих извуче поука…

Људски грехови и суштина зла

Гост нашег подкаста каже да се увек труди да иде даље, да иде напред и верује да је ово што сада ради плод неколицине представа у којима је играо, и неког његовог искуства, одабира, глумачке и приватне зрелости.

– Тренутно играм једну представу, зове се „Богојављење”, која је настала по мотивима истоимене поеме Матије Бећковића, и других његових песама и неких есеја. Ана Ђорђевић је то све дивно извукла, дописала, расписала на ниво драме и режирала. Играју Светозар Цветковић, Милан Филиповић и ја. Изузетно се радујем, јер то је наизглед мала продукција, мала по формату, али не по домету. То су неке библијске сцене, просто то је нешто чиме се ми бавимо, чиме сам ја одувек желео да се бавим као глумац, што ми се повремено догоди. Радимо са дивним партнерима у дивној режији, неоптерећени врстом успеха и нечег што често може да нас одведе у канал и странпутицу, а заправо публика то препознаје. Бавимо се људским греховима, људским поделама, суштином зла, нечим што су вечне теме у позоришту. Радим и на монодрами „Башта сљезове боје”, Бранка Ћопића, Егон Савин је то драматизовао, он то режира и озбиљно се спремамо, пошто ја нисам имао такав захват до сада. За неколико месеци биће премијера представе. Радимо је дубински, иако по формату не може бити мања јер је монодрама, али ја се сусрећем са величанственом литературом – истакао је Миловановић.

Не треба се „узвездити”

У подкасту је било речи и томе како неке људе слава зна да „понесе”… Данас је као никад раније раширен феномен да будеш познат, није важно због чега, а то није повезано само са глумом.

– Сад имате разне начине, разне могућности, врло једноставне да добијете својих пет минута славе. Чак и на неке најглупље начине.

Само је важан тај тренутак и важан је број пратилаца на друштвеним мрежама и медија, број кликова. И већ поподне није важно. Али тад је било то - то. Ја се само питам шта се дешава са људским главама. То је велики проблем, нико се то не пита. Можда би се неко „узвездио” да је на мом месту. Али некако људи то у мом случају не виде. То је мој пут. Ја то знам. То је некад и болно и овако и онако. Али ја знам да балансирам. Знам шта то може добро да донесе, али углавном лоше доноси. Поготово ако то није схваћено како би требало да буде схваћено, поготово у средини каква је наша. Имамо много таквих примера. Кад погледам неког младог глумца или глумицу који тако зраче неком дивном енергијом и природношћу, онда само у себи помислим или им кажем, ненаметљиво, да је важно да их не понесе популарност. Ја сам пре 25 година глумио у филму „Лајање на звезде” и не могу да кажем да ме баш није понело… Али то није било време друштвених мрежа, то је било време биоскопа и других ствари… Данас су прескочени кораци. И данас је чак теже младим глумцима због тога. Иако су се, на пример, мени у то време догодила два велика филма, „Лајање на звезде” и „Буре барута”, у годину и по дана. Тада још нисам завршио ФДУ, а већ сам радио у „Атељеу”, у ЈДП-у, добио сам стипендије.... То су биле велике ствари. Међутим, ти филмови су сигурно радили и за мене јер су они преживели време. Ја нисам то тада знао али ти филмови су постали култни, тако да их људи и дан данас памте – рекао је Миловановић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ