Ђекна кластер и избор чланова Савета РЕМ-а

Институције неће бити блокиране, наставиће се процес избора преосталих чланова Савета РЕМ-а, рекла је председница Скупштине Србије Ана Брнабић у петак, реагујући на оставке четворо тек изабраних чланова овог тела. То је добра вест, ако ова најава Брнабићеве буде реализована. Хоће ли? Незахвално је предвиђати. Током овог процеса, а била су два, видели смо да је свашта могуће, да би се показала „наша посвећеност европском путу”.

Први процес избора чланова Савета РЕМ-а поништен је на захтев „студената”, који су данима блокирали Радио-телевизију Србије тражећи поништавање текућег и расписивање новог конкурса. Зашто? Тако су „одлучили”. Ником од овдашњих великих бораца за слободу медија, ни из света, који нам непрекидно причају о медијским слободама, блокада, ни потернице за уредницима и новинарима РТС-а, апсолутно нису сметале. Напротив. Имала је подршку, јавну наших и прећутну белосветских. Власт пристала, „да покажемо добру вољу и ради спуштања тензија у друштву”.

Расписан нови конкурс, у поступак укључени представници ОЕБС-а, ЕУ, страни амбасадори, све да би се „показало да ништа не кријемо, све транспарентно”. Процес је могао свако да прати у преносу на скупштинском сајту. Није то баш било лако, ем је трајало сатима, ем мучно гледати, пре свега, Ану Брнабић како моли представнике невладиног сектора, чије учешће је за „западне партнере” једино важно, да остану, пошто су, чим неко каже нешто што им се не свиђа, скакали са столица претећи одласком. Увређени би остали, а заузврат би добили елиминацију још неког кандидата који им није по вољи. Одлично им је ишло. Тако је, на пример, елиминисан новинар, „нема искуство у електронским, него у писаним медијима”, али то правило није важило за адвоката Родољуба Шабића, који никаквог искуства у медијима, електронским и писаним, нема. Како је то могуће – тако. Све за отварање светог Кластера 3, РЕМ је услов. Један од услова.

Листа је коначно утврђена, на опште задовољство. Тако је изгледало. Током расправе у парламенту сазнали смо да није и како је изиграна воља огромне већине националних савета националних мањина. На листи су се нашли кандидати бошњачког и албанског националног савета, уместо мађарског, кога је подржало 20 савета. Елвира Ковач (СВМ) казала је да су оштећени савети написали „допис шефу делегације ЕУ Јану Братуу, амбасадорима Квинте, нису се удостојили да их приме”. Навела је: „Толико су националне мањине у овој земљи битне Јану Братуу, на моју велику жалост, новом амбасадору ЕУ, Квинти и осталима. Рекли су – можете и даље да пишете писма, да се буните, али битнији су ови независни кандидати, одређена удружења новинара, одређене невладине организације које врше притисак – знате, морамо све ово сада на брзака да завршимо.” Ковачеву су извређали и посланици Странке демократске акције Сулејмана Угљанина, али и други опозиционари, зато што је, врло детаљно, изнела све манипулације у овом случају, али и зато што је позвала коалиционе партнере из власти да не гласају ни за једног од ова два кандидата, већ да се накнадно изабере представник националних мањина. Тако је и учињено, изабрано је осам чланова, поздравили ОЕБС и ЕУ...

Одбор за културу и информисање одмах расписао конкурс за избор деветог члана. Председница одбора Невена Ђурић (СНС) позвала је националне савете и невладине организације да разговарају и „да пронађу неки компромис”. Зашто би национални савети националних мањина питали за мишљење невладине организације и с њима тражили компромис око тога ко ће бити њихов представник, Ђурићева није објаснила. Суверено је, ваљда, право савета националних мањина да бирају своје кандидате, а да им се у то не мешају невладине организације, којима на памет није пало, нити је требало, да траже дозволу од националних савета кога ће они да кандидују. Ђурићева је, изгледа, слушајући представнике ОЕБС-а, нарочито новог амбасадора ЕУ, разумела да од става невладиних организација, финансираних из иностранства, нема ништа важније у овој земљи.

Само два дана пошто су изабрани, четири члана – Родољуб Шабић, Ира Проданов Крајишник, Милева Малешић и Дубравка Валић – најавила су оставке, јер „не пристају да буду бирани у процесу који политику ставља изнад закона”. Ко је пратио саопштења неких „студентских пленума” пре и док је трајала расправа у скупштини, било му је јасно о чему је заправо реч. Објавили су да ће РЕМ бити њихов – „имамо пет према четири за нас”. Манипулација није прошла, а кад није, блокираћемо РЕМ. Власт је добила ултиматум – или ће да буде, у поновљеном гласању, изабран кандидат који је по вољи, без претеривања, манипулатора, до подне на Никољдан, или поменуто четворо изабраних одлазе. За дивно чудо, власт није прихватила ултиматум. Може бити да је томе допринело неотварање „Ђекна кластера”, уз поруку „ЕУ партнера” да га неће ни отворити док се не ускладимо са спољном и безбедносном политиком ЕУ (увести санкције Русији) и „нормализације односа са Косовом” (лепше име за признање лажне државе „Косово”). Како год, тек поменуто четворо „независних” поднесоше оставке.

Има у овој тужној причи и нешто добро. Да „независни” не поднесоше оставке, вероватно никад не бисмо сазнали да су манипулације с кандидатима националних савета националних мањина, које је детаљно изнела Елвира Ковач, а у којима су, како смо чули, учествовали и странци, само делић свега што се догађало. Ана Брнабић нам је, између осталог, открила да је Шабић изабран захваљујући ултиматуму. И још доста тога о понашању представника ОЕБС-а, ЕУ и амбасадора, да не понављамо, будући да је оно понижавање Брнабићеве на седници одбора, у присуству странаца, само делић свих понижења којима је ова наша држава, држава, не власт, са свих страна, била изложена, на која је, нажалост, наша власт пристајала. Имати добру вољу, као што је имала Брнабићева, јесте једно, али пристајати на све што неком падне на памет, значи дати му прилику да тражи још нешто, па још нешто... А зашто и не би, кад може.

У сваком случају, како би требало да изгледа „независни” РЕМ, видели смо у горенаведеном саопштењу „пленума студената у блокади”. Сличну визију представљали су нам и неки „независни” кандидати, изабрани и неизабрани. А чули смо и од посланика опозиције минулог четвртка, током скупштинске расправе о извештају Европске комисије о напретку Србије. Оптужујући власт што Ђекна кластер није отворен, Ивана Роквић (НПС), између осталог, рекла је: „Замерају владавину права, то што сте заробили правосуђе и што не дозвољавате слободу медија. Када би имали независан РЕМ следио би медије у Србији и средио медијски простор. У том случају ви више не бисте постојали 24 сата на политичкој сцени јер не би више постојале ваше тровачнице. Затвориле би се зато што би правилник РЕМ-а морао да изриче мере за све што радите, како називате грађане, опозицију, нас овде, позивате на линч, таргетирате људе. Е, све то не би могло да постоји владавина права и да постоји нормалан медијски простор и нормалан РЕМ који би то санкционисао.”

Чули смо у расправи и како изгледају „професионални” медији, а како другачије него као Н1 и Нова С, „независни” РЕМ би затворио „режимске тровачнице” и одмах доделио националну фреквенцију Н1. То је, иначе, мантра која се већ неколико година понавља, чули смо је чак и током расправе о масакру у ОШ „Владислав Рибникар”. У причи о „режимским тровачницама” највише простора добија Информер, да, пре свега, њега нема, у Србији би, по овом ставу, владала медијска чистота какве у свету нема. Информеру се свашта може замерити, од речника, до довођења, поред људи од кредибилитета, разних опскурних ликова, који својим речником, неодмереним изјавама и понашањем, штете власти, што је проблем власти, али и држави, што је проблем свих нас, на којој год страни били.

Међутим, допринос Информера томе што у овој земљи није дошло до грађанског рата јесте немерљив. Да није било брзе реакције изузетно гледаног Информера, људи би поверовали у вест „професионалног” медија да је полиција претукла дечака од 16 година у Ваљеву, који је, рече „професионални” репортер, оперисан у Београду, па његов саговорник-демонстрант касније „објасни” да је „дечак преминуо”, не бисмо видели да је „фина плава госпођа”, коју је, по извештају „професионалаца”, полиција из чиста мира тукла, на ту полицију насрнула огромном металном штанглом, ударајући полицајце по штиту, не бисмо сазнали да „претучена студенткиња Пољопривредног факултета” не само да није претучена, него није ни била у полицијској станици, где је, по професионалцима, претучена. Не бисмо знали ни да је „претучена” демантовала наводе „професионалаца”… Много, много тога, што је могло да нас буквално гурне у грађански рат, не бисмо чули и, што је много важније, видели својим очима, да није било Информера.

Све поменуто смо, дакле, видели на узору „професионализма”, на „независним” медијима, који нити су у овој земљи регистровани, нити за наведене и друге лажи некоме одговарају, за шта је крива ова власт, која им је законом омогућила овакав статус. То је њима „Вучићева диктатура” дала. Само је у „Вучићевој диктатури” могуће да тај Александар Вучић, председник ове државе, буде на „професионалним” медијима називан свакаквим именима, што је најмањи проблем, оптуживан да је „шеф мафије”, да су му чланови породице, блиски пријатељи, познаници, све редом најгори криминалци… Ма не, није то таргетирање, то су чињенице. Како, где су докази? Па то сви знају. О гостима који позивају на пржење, динстање, јурење по улицама, рушење „диктаторске власти на улици, јер другачије не може”, и разним причама, типа – „овде се ништа не дешава, грађани стоје мирно, осим што већ пола сата траје демолирање просторија СНС-а”, да не говоримо. То су, ваљда, узори „слободног новинарства” о којима нам Европа прича, будући да нема тог европског званичника, амбасадора и медијског заштитника, који се неће згранути кад било ко ружно погледа ове наше „професионалце”, а камоли да их, као, на пример, Бранку Лазић са Информера полива фарбом, шутира, уноси јој се у лице, или кад је народни посланик физички спречава да ради свој посао и онемогућава да се склони од оних који је гађају јајима и фарбом. Овакву „слободу медија” би, ваљда, требало да нам обезбеди „независни” РЕМ.

Дакле, добро је уколико се оствари најава Брнабићеве да ће бити изабрана четири нова члана РЕМ-а, уместо ових који су поднели оставке. Добро би било и да, ако власт опет пожели да, из разноразних разлога, покаже „добру вољу”, па понови цео поступак, два пута размисли. И пре одлуке да погледа како је Србију оставила без правде, мењајући Устав, да би се испунили услови за отварање Ђекна кластера, односно, обезбедило „слободно правосуђе”. У супротном ћемо остати и без памети и без правде и без државе.