Đekna klaster i izbor članova Saveta REM-a

Institucije neće biti blokirane, nastaviće se proces izbora preostalih članova Saveta REM-a, rekla je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić u petak, reagujući na ostavke četvoro tek izabranih članova ovog tela. To je dobra vest, ako ova najava Brnabićeve bude realizovana. Hoće li? Nezahvalno je predviđati. Tokom ovog procesa, a bila su dva, videli smo da je svašta moguće, da bi se pokazala „naša posvećenost evropskom putu”.

Prvi proces izbora članova Saveta REM-a poništen je na zahtev „studenata”, koji su danima blokirali Radio-televiziju Srbije tražeći poništavanje tekućeg i raspisivanje novog konkursa. Zašto? Tako su „odlučili”. Nikom od ovdašnjih velikih boraca za slobodu medija, ni iz sveta, koji nam neprekidno pričaju o medijskim slobodama, blokada, ni poternice za urednicima i novinarima RTS-a, apsolutno nisu smetale. Naprotiv. Imala je podršku, javnu naših i prećutnu belosvetskih. Vlast pristala, „da pokažemo dobru volju i radi spuštanja tenzija u društvu”.

Raspisan novi konkurs, u postupak uključeni predstavnici OEBS-a, EU, strani ambasadori, sve da bi se „pokazalo da ništa ne krijemo, sve transparentno”. Proces je mogao svako da prati u prenosu na skupštinskom sajtu. Nije to baš bilo lako, em je trajalo satima, em mučno gledati, pre svega, Anu Brnabić kako moli predstavnike nevladinog sektora, čije učešće je za „zapadne partnere” jedino važno, da ostanu, pošto su, čim neko kaže nešto što im se ne sviđa, skakali sa stolica preteći odlaskom. Uvređeni bi ostali, a zauzvrat bi dobili eliminaciju još nekog kandidata koji im nije po volji. Odlično im je išlo. Tako je, na primer, eliminisan novinar, „nema iskustvo u elektronskim, nego u pisanim medijima”, ali to pravilo nije važilo za advokata Rodoljuba Šabića, koji nikakvog iskustva u medijima, elektronskim i pisanim, nema. Kako je to moguće – tako. Sve za otvaranje svetog Klastera 3, REM je uslov. Jedan od uslova.

Lista je konačno utvrđena, na opšte zadovoljstvo. Tako je izgledalo. Tokom rasprave u parlamentu saznali smo da nije i kako je izigrana volja ogromne većine nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Na listi su se našli kandidati bošnjačkog i albanskog nacionalnog saveta, umesto mađarskog, koga je podržalo 20 saveta. Elvira Kovač (SVM) kazala je da su oštećeni saveti napisali „dopis šefu delegacije EU Janu Bratuu, ambasadorima Kvinte, nisu se udostojili da ih prime”. Navela je: „Toliko su nacionalne manjine u ovoj zemlji bitne Janu Bratuu, na moju veliku žalost, novom ambasadoru EU, Kvinti i ostalima. Rekli su – možete i dalje da pišete pisma, da se bunite, ali bitniji su ovi nezavisni kandidati, određena udruženja novinara, određene nevladine organizacije koje vrše pritisak – znate, moramo sve ovo sada na brzaka da završimo.” Kovačevu su izvređali i poslanici Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, ali i drugi opozicionari, zato što je, vrlo detaljno, iznela sve manipulacije u ovom slučaju, ali i zato što je pozvala koalicione partnere iz vlasti da ne glasaju ni za jednog od ova dva kandidata, već da se naknadno izabere predstavnik nacionalnih manjina. Tako je i učinjeno, izabrano je osam članova, pozdravili OEBS i EU...

Odbor za kulturu i informisanje odmah raspisao konkurs za izbor devetog člana. Predsednica odbora Nevena Đurić (SNS) pozvala je nacionalne savete i nevladine organizacije da razgovaraju i „da pronađu neki kompromis”. Zašto bi nacionalni saveti nacionalnih manjina pitali za mišljenje nevladine organizacije i s njima tražili kompromis oko toga ko će biti njihov predstavnik, Đurićeva nije objasnila. Suvereno je, valjda, pravo saveta nacionalnih manjina da biraju svoje kandidate, a da im se u to ne mešaju nevladine organizacije, kojima na pamet nije palo, niti je trebalo, da traže dozvolu od nacionalnih saveta koga će oni da kandiduju. Đurićeva je, izgleda, slušajući predstavnike OEBS-a, naročito novog ambasadora EU, razumela da od stava nevladinih organizacija, finansiranih iz inostranstva, nema ništa važnije u ovoj zemlji.

Samo dva dana pošto su izabrani, četiri člana – Rodoljub Šabić, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Dubravka Valić – najavila su ostavke, jer „ne pristaju da budu birani u procesu koji politiku stavlja iznad zakona”. Ko je pratio saopštenja nekih „studentskih plenuma” pre i dok je trajala rasprava u skupštini, bilo mu je jasno o čemu je zapravo reč. Objavili su da će REM biti njihov – „imamo pet prema četiri za nas”. Manipulacija nije prošla, a kad nije, blokiraćemo REM. Vlast je dobila ultimatum – ili će da bude, u ponovljenom glasanju, izabran kandidat koji je po volji, bez preterivanja, manipulatora, do podne na Nikoljdan, ili pomenuto četvoro izabranih odlaze. Za divno čudo, vlast nije prihvatila ultimatum. Može biti da je tome doprinelo neotvaranje „Đekna klastera”, uz poruku „EU partnera” da ga neće ni otvoriti dok se ne uskladimo sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU (uvesti sankcije Rusiji) i „normalizacije odnosa sa Kosovom” (lepše ime za priznanje lažne države „Kosovo”). Kako god, tek pomenuto četvoro „nezavisnih” podnesoše ostavke.

Ima u ovoj tužnoj priči i nešto dobro. Da „nezavisni” ne podnesoše ostavke, verovatno nikad ne bismo saznali da su manipulacije s kandidatima nacionalnih saveta nacionalnih manjina, koje je detaljno iznela Elvira Kovač, a u kojima su, kako smo čuli, učestvovali i stranci, samo delić svega što se događalo. Ana Brnabić nam je, između ostalog, otkrila da je Šabić izabran zahvaljujući ultimatumu. I još dosta toga o ponašanju predstavnika OEBS-a, EU i ambasadora, da ne ponavljamo, budući da je ono ponižavanje Brnabićeve na sednici odbora, u prisustvu stranaca, samo delić svih poniženja kojima je ova naša država, država, ne vlast, sa svih strana, bila izložena, na koja je, nažalost, naša vlast pristajala. Imati dobru volju, kao što je imala Brnabićeva, jeste jedno, ali pristajati na sve što nekom padne na pamet, znači dati mu priliku da traži još nešto, pa još nešto... A zašto i ne bi, kad može.

U svakom slučaju, kako bi trebalo da izgleda „nezavisni” REM, videli smo u gorenavedenom saopštenju „plenuma studenata u blokadi”. Sličnu viziju predstavljali su nam i neki „nezavisni” kandidati, izabrani i neizabrani. A čuli smo i od poslanika opozicije minulog četvrtka, tokom skupštinske rasprave o izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije. Optužujući vlast što Đekna klaster nije otvoren, Ivana Rokvić (NPS), između ostalog, rekla je: „Zameraju vladavinu prava, to što ste zarobili pravosuđe i što ne dozvoljavate slobodu medija. Kada bi imali nezavisan REM sledio bi medije u Srbiji i sredio medijski prostor. U tom slučaju vi više ne biste postojali 24 sata na političkoj sceni jer ne bi više postojale vaše trovačnice. Zatvorile bi se zato što bi pravilnik REM-a morao da izriče mere za sve što radite, kako nazivate građane, opoziciju, nas ovde, pozivate na linč, targetirate ljude. E, sve to ne bi moglo da postoji vladavina prava i da postoji normalan medijski prostor i normalan REM koji bi to sankcionisao.”

Čuli smo u raspravi i kako izgledaju „profesionalni” mediji, a kako drugačije nego kao N1 i Nova S, „nezavisni” REM bi zatvorio „režimske trovačnice” i odmah dodelio nacionalnu frekvenciju N1. To je, inače, mantra koja se već nekoliko godina ponavlja, čuli smo je čak i tokom rasprave o masakru u OŠ „Vladislav Ribnikar”. U priči o „režimskim trovačnicama” najviše prostora dobija Informer, da, pre svega, njega nema, u Srbiji bi, po ovom stavu, vladala medijska čistota kakve u svetu nema. Informeru se svašta može zameriti, od rečnika, do dovođenja, pored ljudi od kredibiliteta, raznih opskurnih likova, koji svojim rečnikom, neodmerenim izjavama i ponašanjem, štete vlasti, što je problem vlasti, ali i državi, što je problem svih nas, na kojoj god strani bili.

Međutim, doprinos Informera tome što u ovoj zemlji nije došlo do građanskog rata jeste nemerljiv. Da nije bilo brze reakcije izuzetno gledanog Informera, ljudi bi poverovali u vest „profesionalnog” medija da je policija pretukla dečaka od 16 godina u Valjevu, koji je, reče „profesionalni” reporter, operisan u Beogradu, pa njegov sagovornik-demonstrant kasnije „objasni” da je „dečak preminuo”, ne bismo videli da je „fina plava gospođa”, koju je, po izveštaju „profesionalaca”, policija iz čista mira tukla, na tu policiju nasrnula ogromnom metalnom štanglom, udarajući policajce po štitu, ne bismo saznali da „pretučena studentkinja Poljoprivrednog fakulteta” ne samo da nije pretučena, nego nije ni bila u policijskoj stanici, gde je, po profesionalcima, pretučena. Ne bismo znali ni da je „pretučena” demantovala navode „profesionalaca”… Mnogo, mnogo toga, što je moglo da nas bukvalno gurne u građanski rat, ne bismo čuli i, što je mnogo važnije, videli svojim očima, da nije bilo Informera.

Sve pomenuto smo, dakle, videli na uzoru „profesionalizma”, na „nezavisnim” medijima, koji niti su u ovoj zemlji registrovani, niti za navedene i druge laži nekome odgovaraju, za šta je kriva ova vlast, koja im je zakonom omogućila ovakav status. To je njima „Vučićeva diktatura” dala. Samo je u „Vučićevoj diktaturi” moguće da taj Aleksandar Vučić, predsednik ove države, bude na „profesionalnim” medijima nazivan svakakvim imenima, što je najmanji problem, optuživan da je „šef mafije”, da su mu članovi porodice, bliski prijatelji, poznanici, sve redom najgori kriminalci… Ma ne, nije to targetiranje, to su činjenice. Kako, gde su dokazi? Pa to svi znaju. O gostima koji pozivaju na prženje, dinstanje, jurenje po ulicama, rušenje „diktatorske vlasti na ulici, jer drugačije ne može”, i raznim pričama, tipa – „ovde se ništa ne dešava, građani stoje mirno, osim što već pola sata traje demoliranje prostorija SNS-a”, da ne govorimo. To su, valjda, uzori „slobodnog novinarstva” o kojima nam Evropa priča, budući da nema tog evropskog zvaničnika, ambasadora i medijskog zaštitnika, koji se neće zgranuti kad bilo ko ružno pogleda ove naše „profesionalce”, a kamoli da ih, kao, na primer, Branku Lazić sa Informera poliva farbom, šutira, unosi joj se u lice, ili kad je narodni poslanik fizički sprečava da radi svoj posao i onemogućava da se skloni od onih koji je gađaju jajima i farbom. Ovakvu „slobodu medija” bi, valjda, trebalo da nam obezbedi „nezavisni” REM.

Dakle, dobro je ukoliko se ostvari najava Brnabićeve da će biti izabrana četiri nova člana REM-a, umesto ovih koji su podneli ostavke. Dobro bi bilo i da, ako vlast opet poželi da, iz raznoraznih razloga, pokaže „dobru volju”, pa ponovi ceo postupak, dva puta razmisli. I pre odluke da pogleda kako je Srbiju ostavila bez pravde, menjajući Ustav, da bi se ispunili uslovi za otvaranje Đekna klastera, odnosno, obezbedilo „slobodno pravosuđe”. U suprotnom ćemo ostati i bez pameti i bez pravde i bez države.