У протеклих неколико месеци широм Србије 16 школских сала унапређено је кроз пројекат „Паметна сала”, где је свака од њих названа по истакнутом кошаркашу или члану кошаркашке заједнице, почев од Основне школе „Краљ Петар Први” у Београду у којој су, као бивши ученици, изабрани Зоран Славнић и Драган Капичић. И онда даље, кроз Нови Сад (Марија Вегер Демшар), Ново Милошево (Ранко Жеравица), Чачак (Драган Кићановић), Ниш (Данијела Илић), Кикинду (Предраг Богосављев), Шабац (Микан Грушановић)…

Аутор пројекта Зоран Стојачић, кроз дугогодишњу вишеслојну праксу (као архитекта, бивши кошаркаш и отац двојице врхунских спортиста – Страхиња и Стефан, баскет 3х3), дошао је на ову идеју која ће и у наредној години наставити да се шири Србијом. Он објашњава да „Паметна сала” није само просторно решење, већ да се у њеној основи налази отпор према моделу спорта који децу посматра као потенцијалне резултате, а не као учеснике игре. Пројекат се – како даље наглашава – супротставља логици ране селекције и комерцијализације, враћајући спорт у његову изворну педагошку и друштвену улогу: „Игра долази пре резултата, а континуитет пре успеха”.

На чему се заснива пројекат „Паметна сала”, питали смо пре свега Стојачића, који је недавно добио плакету Фондације „Новак Ђоковић” за афирмацију правих вредности у спорту.

Тај пројекат се заснива на једноставном, али ефикасном принципу конверзије школских сала. Чак и у малим салама, у више од 90 одсто случајева, могуће је уцртати половину кошаркашког терена и поставити бочно-склопиву конструкцију, која се качи на подужни зид сале. У контрасмеру, на поду се уцртавају линије те једне половине терена, по ФИБА стандардима за 3x3 кошарку, што одговара половини стандардног 5x5 терена са ширином од 15 метара, колико захтева кошаркашки спорт. Проблем у малим школским салама је инфраструктурни: често нису довољно широке, па линија за шут за три поена завршава у бочним аутима – стварајући хендикепирани терен који ограничава тренинг. „Паметна сала” решава тај проблем и омогућава деци да правилно тренирају кретање, шут, одбрану, тимску игру и вежбе индивидуалне технике, чак и у премалом простору. На овај начин мала сала постаје у квалитативном смислу, унапређен спортски простор, доступан свима и примењив у школским салама свих величина.

Одакле је потекла идеја за овакав пројекат?

Идеја је рођена на пресеку мог живота у спорту и архитектури. Још као професионални кошаркаш, а касније и кроз вишедеценијско присуство у спорту – као родитељ и као кошаркашки радник у Кошаркашком савезу Војводине – стално сам посматрао школске сале и хале, сагледавајући њихове функционалне аспекте. Посебно искуство ми долази и из родитељства: обојица синова су врхунски 3x3 кошаркаши у светским оквирима. Обојица имају титулу светског првака. Стефан је 2019. Био најбољи 3x3 ФИБА играч, док је Страхиња већ три године најбоље рангирани светски играч. Кроз њих сам непосредно видео колико су инфраструктурна ограничења сала и терена озбиљан проблем за развој играча и како мала, хендикепирана сала може ограничити и најбоље талентоване спортисте. Фактички, од првих дана школовања на Архитектонском факултету, па кроз дугогодишње искуство у кошаркашком спорту и родитељство врхунских играча, било је јасно да премале, инфраструктурно ограничене сале онемогућавају правилно тренирање и развој игре. Та спознаја ме је водила ка питању: како можемо практично и квалитетно унапредити постојеће сале, да деца и тренери имају прави простор за игру и развој оба формата кошарке – 3x3 и 5x5? Тако се родила „Паметна сала”.

Недавно сте рекли да је „Паметна сала” много више од простора за спорт и игру. Објасните то?

Школска сала је једно од ретких места које сви памтимо исто. Без обзира на то да ли смо се касније бавили спортом или не, она је била простор првог такмичења, прве победе, првог пораза и првог сусрета са правилима заједничке игре. Управо зато, питање школске сале данас није техничко, већ дубоко друштвено и културолошко. Пројекат „Паметна сала” настао је из једноставне, али занемарене чињенице: школске сале постоје, али су потиснуте на маргину савременог спорта. Док се спорт све више сели у комерцијалне системе, плаћене програме и затворене структуре, школски простор остаје функционално непромењен, иако носи највећи потенцијал – доступност свима. „Паметна сала” не предлаже изградњу нових објеката, нити радикалну промену намене постојећих. Она полази од конверзије: од промене начина коришћења простора. Једноставним, бочно-склопивим конструкцијама, школска сала добија способност да равноправно прими оба олимпијска формата кошарке – 5×5 и 3×3 – без нарушавања наставе физичког васпитања и свакодневног ритма школе. Технологија овде није циљ, већ средство; спектакл није потребан да би простор постао паметнији.

У овај пројекат уградили сте и нека славна имена кошаркашког савеза?

Посебан слој пројекта чини култура сећања. Свака конструкција у „Паметној сали” посвећена је једном кошаркашу из те средине – члану кошаркашке породице који је својим радом и талентом обележио југословенску кошарку. Тиме конструкција престаје да буде неутрални технички елемент и постаје носилац идентитета. Име тог човека није издвојено у споменику, већ је присутно у свакодневици: у простору који се користи, у игри која се понавља, у телима нових генерација. Такав простор не намеће памћење, већ га подразумева. То није меморијал коме се долази, већ сећање које се живи. Деца можда неће одмах знати ко је човек чије име стоји на конструкцији, али ће питање неминовно доћи – а са питањем и прича, и континуитет.

Кажете југословенске, а не српске кошарке?

Инсистирање на појму југословенске кошарке у овом пројекту није носталгично, већ вредносно. То је био систем који је спорт разумео као знање, стрпљење и заједништво. Данас, када је спорт често сведен на тржиште и брз резултат, те вредности су готово ишчезле. „Паметна сала” замишљена је као модел, а не као изузетак. Њена снага лежи у могућности понављања, прилагођавања и локалне интерпретације. Посебно у малим срединама, где нови објекти често нису реални, али где школска сала већ постоји као неискоришћен ресурс. Успех овог пројекта не мери се медаљама, већ трајањем. Ако сала остане пуна и после наставе, ако се у њој игра и памти, онда је њен задатак испуњен. У том смислу, „Паметна сала” не покушава да измисли нову кошарку. Она је само враћа тамо где је одувек припадала — у школу, међу децу, као игру и заједничко памћење.

Приликом конверзије једне од сала, истакли сте да је овај пројекат – „ходочашће ка извору”?

Тако је! Ходочашће ка извору, ка истини о кошарци, ка суштини спорта који нас учи дисциплини, заједништву и игри. Као што ходочасници у свету иду обучени једноставно, са јасним циљем и једнаким статусом пред светим местом, тако и ми, спортисти, тренери и људи који градимо кошарку, треба да пратимо исти пут — пут поновног сусрета са изворним вредностима игре. Ово је позив да се кошарка врати ономе што је била: простор једнакости, места где искуство и енергија сваке генерације сусрећу се у игри. Свака „Паметна сала” нас подсећа да истина спорта није у медаљама или профиту, већ у заједништву, континуираном трагању и свакодневном доласку на извор. Ходочастити значи стално кретати путем истине, заједно и једнако, без обзира на постигнућа или титуле. Ако успемо да у том духу одгајамо децу и учеснике, „Паметна сала” постаје више од простора — постаје знак нашег трајног пута ка суштини игре.

Идеја шира од спортског оквира

Зоран Стојачић желео је да истакне да иза пројекта „Паметна сала” стоји тим, а не појединац:

– Посебно ми је важно да истакнем да овај пројекат не би остао идеја да није било људи који су у њему препознали вредност. Пре свега Братислава Бате Ђорђевића, старог кошаркашког радника и тренера, човека који је цео живот провео у кошарци – он је био веза између идеје и њене реализације. Управо тим путем пројекат је стигао до донатора, компаније „Вода вода” из Суботице и њеног власника Војина Ђорђевића, дугогодишњег спонзора кошаркашког спорта у Србији. Његова одлука да подржи опремање чак 80 школских сала овом конструкцијом и да подршку имплементације овог пројекта уврсти као саставни део свог концепта, под именом „Вода вода деци Србије”. Једнако значајан допринос дао је господин Зоран Стефановић, из пројекта „Растко”, који је помогао да пројект сагледам и кроз дубљу, културну димензију. Завод за унапређење образовања и наставе дао је пројекту додатни легитимитет и потврду да идеја има значај и ван спортског оквира. То је потврда да простор може бити истовремено функционалан, едукативан и културолошки богат. На трагу тих вредности, тихо и ненаметљиво, реализацију пројекта медијски прати телевизија „Тесла”, прецизније речено њен оснивач Горан Ђорђевић.