U proteklih nekoliko meseci širom Srbije 16 školskih sala unapređeno je kroz projekat „Pametna sala”, gde je svaka od njih nazvana po istaknutom košarkašu ili članu košarkaške zajednice, počev od Osnovne škole „Kralj Petar Prvi” u Beogradu u kojoj su, kao bivši učenici, izabrani Zoran Slavnić i Dragan Kapičić. I onda dalje, kroz Novi Sad (Marija Veger Demšar), Novo Miloševo (Ranko Žeravica), Čačak (Dragan Kićanović), Niš (Danijela Ilić), Kikindu (Predrag Bogosavljev), Šabac (Mikan Grušanović)…

Autor projekta Zoran Stojačić, kroz dugogodišnju višeslojnu praksu (kao arhitekta, bivši košarkaš i otac dvojice vrhunskih sportista – Strahinja i Stefan, basket 3h3), došao je na ovu ideju koja će i u narednoj godini nastaviti da se širi Srbijom. On objašnjava da „Pametna sala” nije samo prostorno rešenje, već da se u njenoj osnovi nalazi otpor prema modelu sporta koji decu posmatra kao potencijalne rezultate, a ne kao učesnike igre. Projekat se – kako dalje naglašava – suprotstavlja logici rane selekcije i komercijalizacije, vraćajući sport u njegovu izvornu pedagošku i društvenu ulogu: „Igra dolazi pre rezultata, a kontinuitet pre uspeha”.

Na čemu se zasniva projekat „Pametna sala”, pitali smo pre svega Stojačića, koji je nedavno dobio plaketu Fondacije „Novak Đoković” za afirmaciju pravih vrednosti u sportu.

Taj projekat se zasniva na jednostavnom, ali efikasnom principu konverzije školskih sala. Čak i u malim salama, u više od 90 odsto slučajeva, moguće je ucrtati polovinu košarkaškog terena i postaviti bočno-sklopivu konstrukciju, koja se kači na podužni zid sale. U kontrasmeru, na podu se ucrtavaju linije te jedne polovine terena, po FIBA standardima za 3x3 košarku, što odgovara polovini standardnog 5x5 terena sa širinom od 15 metara, koliko zahteva košarkaški sport. Problem u malim školskim salama je infrastrukturni: često nisu dovoljno široke, pa linija za šut za tri poena završava u bočnim autima – stvarajući hendikepirani teren koji ograničava trening. „Pametna sala” rešava taj problem i omogućava deci da pravilno treniraju kretanje, šut, odbranu, timsku igru i vežbe individualne tehnike, čak i u premalom prostoru. Na ovaj način mala sala postaje u kvalitativnom smislu, unapređen sportski prostor, dostupan svima i primenjiv u školskim salama svih veličina.

Odakle je potekla ideja za ovakav projekat?

Ideja je rođena na preseku mog života u sportu i arhitekturi. Još kao profesionalni košarkaš, a kasnije i kroz višedecenijsko prisustvo u sportu – kao roditelj i kao košarkaški radnik u Košarkaškom savezu Vojvodine – stalno sam posmatrao školske sale i hale, sagledavajući njihove funkcionalne aspekte. Posebno iskustvo mi dolazi i iz roditeljstva: obojica sinova su vrhunski 3x3 košarkaši u svetskim okvirima. Obojica imaju titulu svetskog prvaka. Stefan je 2019. Bio najbolji 3x3 FIBA igrač, dok je Strahinja već tri godine najbolje rangirani svetski igrač. Kroz njih sam neposredno video koliko su infrastrukturna ograničenja sala i terena ozbiljan problem za razvoj igrača i kako mala, hendikepirana sala može ograničiti i najbolje talentovane sportiste. Faktički, od prvih dana školovanja na Arhitektonskom fakultetu, pa kroz dugogodišnje iskustvo u košarkaškom sportu i roditeljstvo vrhunskih igrača, bilo je jasno da premale, infrastrukturno ograničene sale onemogućavaju pravilno treniranje i razvoj igre. Ta spoznaja me je vodila ka pitanju: kako možemo praktično i kvalitetno unaprediti postojeće sale, da deca i treneri imaju pravi prostor za igru i razvoj oba formata košarke – 3x3 i 5x5? Tako se rodila „Pametna sala”.

Nedavno ste rekli da je „Pametna sala” mnogo više od prostora za sport i igru. Objasnite to?

Školska sala je jedno od retkih mesta koje svi pamtimo isto. Bez obzira na to da li smo se kasnije bavili sportom ili ne, ona je bila prostor prvog takmičenja, prve pobede, prvog poraza i prvog susreta sa pravilima zajedničke igre. Upravo zato, pitanje školske sale danas nije tehničko, već duboko društveno i kulturološko. Projekat „Pametna sala” nastao je iz jednostavne, ali zanemarene činjenice: školske sale postoje, ali su potisnute na marginu savremenog sporta. Dok se sport sve više seli u komercijalne sisteme, plaćene programe i zatvorene strukture, školski prostor ostaje funkcionalno nepromenjen, iako nosi najveći potencijal – dostupnost svima. „Pametna sala” ne predlaže izgradnju novih objekata, niti radikalnu promenu namene postojećih. Ona polazi od konverzije: od promene načina korišćenja prostora. Jednostavnim, bočno-sklopivim konstrukcijama, školska sala dobija sposobnost da ravnopravno primi oba olimpijska formata košarke – 5×5 i 3×3 – bez narušavanja nastave fizičkog vaspitanja i svakodnevnog ritma škole. Tehnologija ovde nije cilj, već sredstvo; spektakl nije potreban da bi prostor postao pametniji.

U ovaj projekat ugradili ste i neka slavna imena košarkaškog saveza?

Poseban sloj projekta čini kultura sećanja. Svaka konstrukcija u „Pametnoj sali” posvećena je jednom košarkašu iz te sredine – članu košarkaške porodice koji je svojim radom i talentom obeležio jugoslovensku košarku. Time konstrukcija prestaje da bude neutralni tehnički element i postaje nosilac identiteta. Ime tog čoveka nije izdvojeno u spomeniku, već je prisutno u svakodnevici: u prostoru koji se koristi, u igri koja se ponavlja, u telima novih generacija. Takav prostor ne nameće pamćenje, već ga podrazumeva. To nije memorijal kome se dolazi, već sećanje koje se živi. Deca možda neće odmah znati ko je čovek čije ime stoji na konstrukciji, ali će pitanje neminovno doći – a sa pitanjem i priča, i kontinuitet.

Kažete jugoslovenske, a ne srpske košarke?

Insistiranje na pojmu jugoslovenske košarke u ovom projektu nije nostalgično, već vrednosno. To je bio sistem koji je sport razumeo kao znanje, strpljenje i zajedništvo. Danas, kada je sport često sveden na tržište i brz rezultat, te vrednosti su gotovo iščezle. „Pametna sala” zamišljena je kao model, a ne kao izuzetak. Njena snaga leži u mogućnosti ponavljanja, prilagođavanja i lokalne interpretacije. Posebno u malim sredinama, gde novi objekti često nisu realni, ali gde školska sala već postoji kao neiskorišćen resurs. Uspeh ovog projekta ne meri se medaljama, već trajanjem. Ako sala ostane puna i posle nastave, ako se u njoj igra i pamti, onda je njen zadatak ispunjen. U tom smislu, „Pametna sala” ne pokušava da izmisli novu košarku. Ona je samo vraća tamo gde je oduvek pripadala — u školu, među decu, kao igru i zajedničko pamćenje.

Prilikom konverzije jedne od sala, istakli ste da je ovaj projekat – „hodočašće ka izvoru”?

Tako je! Hodočašće ka izvoru, ka istini o košarci, ka suštini sporta koji nas uči disciplini, zajedništvu i igri. Kao što hodočasnici u svetu idu obučeni jednostavno, sa jasnim ciljem i jednakim statusom pred svetim mestom, tako i mi, sportisti, treneri i ljudi koji gradimo košarku, treba da pratimo isti put — put ponovnog susreta sa izvornim vrednostima igre. Ovo je poziv da se košarka vrati onome što je bila: prostor jednakosti, mesta gde iskustvo i energija svake generacije susreću se u igri. Svaka „Pametna sala” nas podseća da istina sporta nije u medaljama ili profitu, već u zajedništvu, kontinuiranom traganju i svakodnevnom dolasku na izvor. Hodočastiti znači stalno kretati putem istine, zajedno i jednako, bez obzira na postignuća ili titule. Ako uspemo da u tom duhu odgajamo decu i učesnike, „Pametna sala” postaje više od prostora — postaje znak našeg trajnog puta ka suštini igre.

Ideja šira od sportskog okvira

Zoran Stojačić želeo je da istakne da iza projekta „Pametna sala” stoji tim, a ne pojedinac:

– Posebno mi je važno da istaknem da ovaj projekat ne bi ostao ideja da nije bilo ljudi koji su u njemu prepoznali vrednost. Pre svega Bratislava Bate Đorđevića, starog košarkaškog radnika i trenera, čoveka koji je ceo život proveo u košarci – on je bio veza između ideje i njene realizacije. Upravo tim putem projekat je stigao do donatora, kompanije „Voda voda” iz Subotice i njenog vlasnika Vojina Đorđevića, dugogodišnjeg sponzora košarkaškog sporta u Srbiji. Njegova odluka da podrži opremanje čak 80 školskih sala ovom konstrukcijom i da podršku implementacije ovog projekta uvrsti kao sastavni deo svog koncepta, pod imenom „Voda voda deci Srbije”. Jednako značajan doprinos dao je gospodin Zoran Stefanović, iz projekta „Rastko”, koji je pomogao da projekt sagledam i kroz dublju, kulturnu dimenziju. Zavod za unapređenje obrazovanja i nastave dao je projektu dodatni legitimitet i potvrdu da ideja ima značaj i van sportskog okvira. To je potvrda da prostor može biti istovremeno funkcionalan, edukativan i kulturološki bogat. Na tragu tih vrednosti, tiho i nenametljivo, realizaciju projekta medijski prati televizija „Tesla”, preciznije rečeno njen osnivač Goran Đorđević.