„Питомина Срба” – есеји о актуелним темама

У речнику историчара др Саше Марковића реч „омилија” заузима посебно место. Ретко се може чути, а он је користи у књизи „Српски учитељ у Угарској 1778–1918.”, и сада је, ево, поново у његовој новој књизи есеја „Питомина Срба”.

Речници „омилију” дефинишу, у основном значењу, као присан пријатељски разговор, као одгајање, присан однос и разговор између учитеља и ученика. У овом значењу појављује се и у Новом завету.

Сходно томе, професор Марковић, декан Педагошког факултета у Сомбору, новом књигом као да заподева разговор са својим студентима, пријатељима, сабеседницима. Чини то са позиције особе која жели да шири знање, али остаје равноправна са својим слушаоцима. Његово ново дело „Питомина Срба” објављено је ове године у издању УГ „Норма” у Сомбору.

Историчар по вокацији, проучавао је посебно 18. и 19. век код Срба, бавећи се питањима образовања, улоге Српске православне цркве у интелектуалном и државотворном обликовању српске државе. Црква, просвета, или би можда прикладније било просветитељска идеја, те обликовање српске политичке мисли координате су које воде његов научни поглед и интересовање.

Отуда би се могло рећи да је „Питомина Срба” управо књига која наставља на том трагу, али је по много чему специфична, јер је Саша Марковић одлучио да је пише у виду кратких есеја. У времену „Тиктока” вероватно је то и начин на који је могуће остварити бољу комуникацију са младом генерацијом коју жели да укључи у своју читалачку публику. Као професор Педагошког факултета Марковић увек настоји да се пре свега обрати младима, студентима да са њима пронађе заједнички језик, а да им понуди вишестрано виђење историје.

Овога пута, у „Питомини Срба” аутор обрађује теме и догађаје чији смо савременици, што је ипак ретко за историчаре. Али стварност и бројна дешавања у последњих неколико година никога не могу да оставе равнодушним и порив интелектуалца јесте да о њима размишља, подвргне их анализи, потражи паралеле. Или како у књизи наводи мисао историчара Андреја Митровића о дијалектичком процесу сусрета историје и свакодневице.

„Есеји настали у поменутом периоду били су инспирисани како различитим догађајима, тако и важним датумима из наше прошлости и потребом да се посведочи потрага за путем насупрот странпутица које у његово име доносе недопустив наратив српског идентитета” наводи аутор у предговору.

Отуда у књизи „Питомина Срба” из прошлости, захваљујући широком познавању домаћих аутора, Марковић на светло дана износи идеје јавних личности и историчара који су остали скрајнути због своје разумне критичности и заглушили их „таламбаси” идеја које су прихватиле масе. У књизи је објављен 151 есеј, а вероватно нема теме из актуелних вести које нису нашле свој ехо у овој књизи и повезале се са неким аутором и догађајима у прошлости. Тако, примера ради, помиње Димитрија Митриновића (1887–1953) за кога пише да је био „несвакидашњи интелектуалац чија је национална мисао прерасла у универзалну идеју о потреби развоја личности у сваком од нас, и то на прагу човекољубља и друштвених и државних интеграција које је требало да поруше све постојеће егоизме империјалних интереса и националистичких претенциозности”.

Професор Марковић подсећа и на речи Жарка Видовића (1921–2016), који је упозоравао на паганску помаму и код Срба те да „она прети кроз једну префињену форму обнове ритуалности и обичајности предака која одбацује њихов хришћански смисао. У том процепу неповерења у вредности се рађала самодовољност и охолост која је, како оцењује Видовић, прерасла у „ласкаву представу о Србима као народу најстаријем”.

Марковић у свом делу макар оно имало и романтични призвук о „питомини” код Срба, не дозвољава да отупи оштрица разума и хладне критике. Зато констатује: „Критичко виђење, чедо васпитно-образовног процеса, устукнуло је пред беспоговорним подржаваоцем. Он је заменио самосталне, креативне и сусретљиве. Више није узорно сазнањем достигнуто самопоуздање, већ се цени искључива самоувереност. Идеалисте су заменили идолопоклоници.”

У рецензији историчар др Немања Девић наводи: „Кратки есеји, како их сам аутор именује, не односе се на неку далеку и неразумљиву прошлост – напротив, отворене теме показују се и даље изузетно актуелним. Понекад се чини да би ова књига могла да буде важан подсетник савременим државницима када промишљају на теме спољне и унутрашње политике, али изнад свега око реафирмације вредности просвете и образовања.”