„Pitomina Srba” – eseji o aktuelnim temama

U rečniku istoričara dr Saše Markovića reč „omilija” zauzima posebno mesto. Retko se može čuti, a on je koristi u knjizi „Srpski učitelj u Ugarskoj 1778–1918.”, i sada je, evo, ponovo u njegovoj novoj knjizi eseja „Pitomina Srba”.

Rečnici „omiliju” definišu, u osnovnom značenju, kao prisan prijateljski razgovor, kao odgajanje, prisan odnos i razgovor između učitelja i učenika. U ovom značenju pojavljuje se i u Novom zavetu.

Shodno tome, profesor Marković, dekan Pedagoškog fakulteta u Somboru, novom knjigom kao da zapodeva razgovor sa svojim studentima, prijateljima, sabesednicima. Čini to sa pozicije osobe koja želi da širi znanje, ali ostaje ravnopravna sa svojim slušaocima. Njegovo novo delo „Pitomina Srba” objavljeno je ove godine u izdanju UG „Norma” u Somboru.

Istoričar po vokaciji, proučavao je posebno 18. i 19. vek kod Srba, baveći se pitanjima obrazovanja, uloge Srpske pravoslavne crkve u intelektualnom i državotvornom oblikovanju srpske države. Crkva, prosveta, ili bi možda prikladnije bilo prosvetiteljska ideja, te oblikovanje srpske političke misli koordinate su koje vode njegov naučni pogled i interesovanje.

Otuda bi se moglo reći da je „Pitomina Srba” upravo knjiga koja nastavlja na tom tragu, ali je po mnogo čemu specifična, jer je Saša Marković odlučio da je piše u vidu kratkih eseja. U vremenu „Tiktoka” verovatno je to i način na koji je moguće ostvariti bolju komunikaciju sa mladom generacijom koju želi da uključi u svoju čitalačku publiku. Kao profesor Pedagoškog fakulteta Marković uvek nastoji da se pre svega obrati mladima, studentima da sa njima pronađe zajednički jezik, a da im ponudi višestrano viđenje istorije.

Ovoga puta, u „Pitomini Srba” autor obrađuje teme i događaje čiji smo savremenici, što je ipak retko za istoričare. Ali stvarnost i brojna dešavanja u poslednjih nekoliko godina nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim i poriv intelektualca jeste da o njima razmišlja, podvrgne ih analizi, potraži paralele. Ili kako u knjizi navodi misao istoričara Andreja Mitrovića o dijalektičkom procesu susreta istorije i svakodnevice.

„Eseji nastali u pomenutom periodu bili su inspirisani kako različitim događajima, tako i važnim datumima iz naše prošlosti i potrebom da se posvedoči potraga za putem nasuprot stranputica koje u njegovo ime donose nedopustiv narativ srpskog identiteta” navodi autor u predgovoru.

Otuda u knjizi „Pitomina Srba” iz prošlosti, zahvaljujući širokom poznavanju domaćih autora, Marković na svetlo dana iznosi ideje javnih ličnosti i istoričara koji su ostali skrajnuti zbog svoje razumne kritičnosti i zaglušili ih „talambasi” ideja koje su prihvatile mase. U knjizi je objavljen 151 esej, a verovatno nema teme iz aktuelnih vesti koje nisu našle svoj eho u ovoj knjizi i povezale se sa nekim autorom i događajima u prošlosti. Tako, primera radi, pominje Dimitrija Mitrinovića (1887–1953) za koga piše da je bio „nesvakidašnji intelektualac čija je nacionalna misao prerasla u univerzalnu ideju o potrebi razvoja ličnosti u svakom od nas, i to na pragu čovekoljublja i društvenih i državnih integracija koje je trebalo da poruše sve postojeće egoizme imperijalnih interesa i nacionalističkih pretencioznosti”.

Profesor Marković podseća i na reči Žarka Vidovića (1921–2016), koji je upozoravao na pagansku pomamu i kod Srba te da „ona preti kroz jednu prefinjenu formu obnove ritualnosti i običajnosti predaka koja odbacuje njihov hrišćanski smisao. U tom procepu nepoverenja u vrednosti se rađala samodovoljnost i oholost koja je, kako ocenjuje Vidović, prerasla u „laskavu predstavu o Srbima kao narodu najstarijem”.

Marković u svom delu makar ono imalo i romantični prizvuk o „pitomini” kod Srba, ne dozvoljava da otupi oštrica razuma i hladne kritike. Zato konstatuje: „Kritičko viđenje, čedo vaspitno-obrazovnog procesa, ustuknulo je pred bespogovornim podržavaocem. On je zamenio samostalne, kreativne i susretljive. Više nije uzorno saznanjem dostignuto samopouzdanje, već se ceni isključiva samouverenost. Idealiste su zamenili idolopoklonici.”

U recenziji istoričar dr Nemanja Dević navodi: „Kratki eseji, kako ih sam autor imenuje, ne odnose se na neku daleku i nerazumljivu prošlost – naprotiv, otvorene teme pokazuju se i dalje izuzetno aktuelnim. Ponekad se čini da bi ova knjiga mogla da bude važan podsetnik savremenim državnicima kada promišljaju na teme spoljne i unutrašnje politike, ali iznad svega oko reafirmacije vrednosti prosvete i obrazovanja.”