Бо­жић са ми­ри­сом ци­ме­та и ме­да

Ру­ско Се­ло – Мно­ги од нас би же­ле­ли да нам пред но­во­го­ди­шње и бо­жић­не пра­зни­ке дом из­гле­да као из бај­ке бра­ће Грим, али са­мо рет­ки­ма то по­ла­зи за ру­ком. Ме­ђу њи­ма су и ме­штан­ке Ру­ског Се­ла код Ки­кин­де и чла­ни­це Удру­же­ња же­на „То­рон­тал”, ко­је се с по­себ­ним жа­ром пред Бо­жић по гре­го­ри­јан­ском ка­лен­да­ру пре­пу­шта­ју ма­шти из ко­је на­ста­ју бај­ко­ви­те ми­ни­ја­тур­не ку­ће по узо­ру на пра­ве, па ме­де­но се­ло има и сво­ју цр­кву.

За­су­ка­ле су ру­ка­ве, уме­си­ле те­сто за ме­де­ња­ке, раз­ви­ле, ре­за­ле, пе­кле, зи­да­ле, па и ове го­ди­не са­гра­ди­ле ма­ло хр­ска­во се­ло са „сне­жним па­ху­ља­ма” чи­је ку­ћи­це на­ли­ку­ју на оне из бај­ке „Иви­ца и Ма­ри­ца”. Мо­жда де­лу­је јед­но­став­но, али у ову ле­пу пра­знич­ну сли­ку утка­но је пу­но тру­да и љу­ба­ви пре­ма по­слу за ко­ји је је­ди­на гра­ни­ца људ­ска ма­шта.

– Ове го­ди­не је из­ло­же­но 35 ку­ћи­ца, а 20 су на­пра­ви­ли уче­ни­ци основ­не шко­ле у Ру­ском Се­лу. Оста­так су из­ра­ди­ле же­не из Удру­же­ња „То­рон­тал” и дру­ге ме­штан­ке. Ве­ли­ко ми је за­до­вољ­ство што су ку­ћи­це пра­ви­ла де­ца из се­ла ко­ја су по­ка­за­ли ко­ли­ко су ма­што­ви­та, а на­ма је циљ да и њих на­у­чи­мо да пра­ве ме­де­не ку­ће – ка­же Ирен Ча­њи из „То­рон­та­ла”.

По­зна­те по то­ме што не­гу­ју и во­ле тра­ди­ци­ју, не чу­ди што су Ру­ско­сел­ке пре де­се­так го­ди­на ве­штим ру­ка­ма на­пра­ви­ле пр­во ме­де­но се­ло у Ба­на­ту. За зи­до­ве и оста­ле ком­по­нен­те ко­ри­сте уоби­ча­је­ни „гра­ђе­вин­ски” ма­те­ри­јал, а ре­цепт су на­сле­ди­ле од сво­јих ба­ка.

– Ме­де­на ко­ра пра­ви се од бра­шна, ме­да, ше­ће­ра у пра­ху и ја­ја. За де­ко­ра­ци­ју се ко­ри­сте бе­лан­ца, ше­ћер у пра­ху, ма­ло со­ка од ли­му­на и та сме­са се уму­ти. Мо­же по­сле да се обо­ји је­сти­вом бо­јом, као на при­мер кров у цр­ве­но, бра­он за вра­та. Укра­ша­ва­мо их чо­ко­лад­ним бом­бо­на­ма, же­ле­ом и дру­гим слат­ки­ши­ма. Те­сто је, на­рав­но, је­сти­во, а ку­ћи­це по­сле из­ло­жбе мо­гу и да се по­је­ду – до­да­је Ирен.

Ме­де­но се­ло има рок тра­ја­ња, али под по­себ­ним усло­ви­ма, ка­ко се ку­ће не би раз­дво­ји­ле, и на­рав­но, ако одо­ли­те слат­ким за­ло­га­ји­ма. На­пра­вље­но је по узо­ру на пра­ве ба­нат­ске ку­ће и на­се­ља, па цр­ква у ме­де­ном се­лу за­у­зи­ма цен­трал­но ме­сто.

– Нај­пре на­пра­ви­мо ку­ће од кар­то­на, а ка­сни­је по том мо­де­лу се­че­мо и пе­че­мо ме­де­не ко­ре. Мо­ра да по­сто­ји не­ки план. Ку­ће мо­гу да тра­ју нај­ду­же две до три  го­ди­не – об­ја­шња­ва на­ша са­го­вор­ни­ца.

Да би ме­де­но се­ло на­ста­ло, са­мо за јед­ну ку­ћу у про­се­ку је по­треб­но из­дво­ји­ти  ви­ше од че­ти­ри са­та пре­да­ног ра­да. Ку­ћи­це су по­ста­вље­не на бе­лом плат­ну ко­је сим­бо­ли­зу­је снег, а по­себ­ну пра­знич­ну ча­ро­ли­ју упот­пу­њу­је но­во­го­ди­шња ра­све­та ко­ја га осве­тља­ва.

– И мно­го ра­ни­је по­сто­ја­ла је тра­ди­ци­ја да се у сва­кој ку­ћи за вре­ме бо­жић­них пра­зни­ка пра­ве ме­де­ња­ци. Ми са­да пра­ви­мо и ме­де­на ср­ца, а пре де­сет го­ди­на по­че­ли смо да пра­ви­мо и ме­де­но се­ло. Та­да смо би­ли пр­ви, а са­да ви­ди­мо да нас мно­ги ко­пи­ра­ју. Ме­ни је дра­го да је та­ко. Тра­ди­ци­ја и оби­ча­ји су вред­но­сти ко­је у „То­рон­та­лу” не­гу­је­мо, па смо и ове го­ди­не, че­ти­ри не­де­ље пред Бо­жић по гре­го­ри­јан­ском ка­лен­да­ру, па­ли­ли адвент­ске све­ће – на­во­ди пред­сед­ник Удру­же­ња гра­ђа­на „То­рон­тал” Шан­дор Тал­паи.

Ме­де­не ру­ко­тво­ри­не за Ру­ско­сел­це ни­су са­мо украс на сто­лу, већ под­сет­ник да је жи­вот сла­ђи ка­да га де­ли­мо са дру­ги­ма. Баш као што се де­ли ми­ри­сни, ме­ки ме­де­њак.