Српска поетска проза

Трстеник – Округли сто "Српска поетска проза" окупио је на овогодишњим, 24. сусретима писаца Србије у Трстенику, десетак еминентних књижевних стваралаца, који су, после представљања дела Милована Данојлића, расправљали о поетском у нашој прози. Да расправа буде на трагу Данојлићевог књижевног портрета бринуо се председавајући овог округлог стола, књижевни критичар Милош Петровић, главни уредник часописа "Багдала", истичући да је такав приступ овој теми спецификум трстеничких сусрета.

Значајан прилог овој теми дао је и сам Милован Данојлић постављањем тезе да се "књижевни жанрови у нама самима додирују, преплићу, оплођују и умножавају, мешају и раздвајају".

– Колико пута ми се десило да прекинем рад на прозном тексту и пређем на суседни разбој, онај на коме се ткају стихови! Доведена до извесне температуре, проза удара у зид својих конвенционалних ограничења, чини вансебни трзај, искорачује у поезију. До тог самоусхита речи и осећања долази код свих прозних писаца који су у суштини песници. Они, и поред свег труда, не успевају да до краја обуздају и пригуше првобитни, најдубљи глас у себи, оно што их је навело да се лате пера. Најближи примери су нам Бора Станковић, Растко Петровић, Црњански и Андрић. Вирус је вечан, неуништив, кадар да у сваком часу ступи у дејство – сматра Данојлић.

Миленко Аћимовић је поетско у прози разматрао на примеру најбоље књиге Милована Данојлића "Година пролази кроз авлију" (по оцени Аћимовића) и књиге "Фреде, лаку ноћ" Драгослава Михаиловића.

Бојан Јовић је говорио о поетизацији прозе и прозаизацији поезије. Без поезије, сматра Јовић, слика света је фрагментарна, прозаист не даје целовиту слику света, већ у деловима. Он је анализирао дело "Јесен скупљача" Илије Бакића.

Даница Андрејевић је анализирала дела Радована Белог Марковића и Горана Петровића, задржавајући се посебно на питањима простора и времена, ликовима с наличја, духу хронотопије...

Да поетско не треба посматрати као придодато, већ као интегрални део прозе, сматра Милош Петровић. Утицај струје поетског на српску прозу, по његовом мишљењу, траје већ читав један век и зато том питању "Српска проза" у Трстенику посвећује дужну пажњу.

О поступку стварања Радована Белог Марковића говорила је Слађана Илић, односно његовој техници пронађеног рукописа, из чега писац извлачи причу.

Проф. др Миливоје Р. Јовановић поетско у прози је анализирао на примеру писца из трстеничког краја Милосава Ђалића, посебно у књигама "Ван своје љуштуре" и "Треперење душе" доказао да су приче главних јунака субјективно интониране, а мисли пуне поезије.

О поетском у роману "Власници бивше среће" Данила Николића говорио је Радивоје Микић, истичући мозаичност композиције и меланхоличност интонације.