Ово је била њихова година

Представљамо младе уметнике који су у 2025. постигли значајне успехе, добили награде... Они које смо деценијама на овај начин представљали временом су постали позната имена на културној сцени

МУЗИКА

У знаку три нове композиције

Ово је свакако била посебна година за Вељка Ненадића (1998), младог српског композитора, из више разлога. Почетком лета у Португалији је Симфонијски оркестар Порта у овом граду извео његово дело „Горгоне – Три митске немани” за велики оркестар, на тамошњем фестивалу „ISCM World New Music Days” у импресивној сали Casa da Música. Потом је објављено на јесен да је постао добитник престижне композиторске награде „Клаусен Симон”, коју додељује трећи пут заредом „NDR Elbphilharmonie” из Хамбурга и Фондација „Клаусен Симон”. Међу претходним добитницима су шведска композиторка Лиса Штрајх и Британац Алекс Пакстон.

– Од 190 такмичара из целог света, угледни међународни жири (у којем су, између осталих, били Магнус Линдберг и Алан Гилберт) доделио ми је награду која обухвата поруџбину нове композиције за оркестар „NDR Elbphilharmonie” и чувеног диригента Алана Гилберта за 2027. годину, као и стипендију у износу од 15.000 евра – рекао је млади аутор за „Политику”. Ненадићево новонаручено дело биће премијерно изведено у фебруару 2027. године у оквиру фестивала „Elbphilharmonie Visions”, а дириговаће Алан Гилберт у култној Концертној хали у Хамбургу.

И то није све, јер Вељко Ненадић ради на још једној композиција коју је поручила Београдске филхармоније. Реч је о концертантном делу за хорну и оркестар, посвећеном Штефану Дору, првој хорни Берлинске филхармоније и једном од најзначајнијих хорниста света. Штефан ће уз Београдску филхармонију и диригента Кристијана Рајфа премијерно извести композицију 24. априла наредне године. Ово дело представљаће омаж Исидори Жебељан, и како сазнајемо од Ненадића „у тој музици наћи ће се мотиви из њеног концерта, раније нарученог од Београдске филхармоније, а који није успела да доврши”.

Вељко Ненадић иза себе има значајна признања и бројна извођења композиција које је написао. Освојио је око 50 награда на конкурсима и фестивалима, укључујући прву награду на Светском такмичењу у композицији „Барток” 2022. у Мађарској, 6. Међународном такмичењу у хорској композицији „Енио Мориконе”, такмичењу „Луиђи Ноно” у Италији и Међународном такмичењу композитора „Музичка омладина” у Белгији. Његова дела су награђивале познате личности у области композиције као што су Енио Мориконе, Џон Кориљано, Унсук Чин и Тристан Мурај, а изводили су их истакнути међународни солисти.

Ненадић је студирао композицију на Факултету музичке уметности у Београду, у класи Исидоре Жебељан, композиторке и академика. Од 2021. године студира оргуље код Маје Смиљанић Радић и тренутно ради као асистент на Катедри за композицију истог факултета. Наступа као пијаниста, оргуљаш и чембалиста.

Б. Лијескић

УМЕТНОСТ

Дешава се ретко и десило се баш у овој години седми пут у историји доделе – признату и познату Награду Спомен-збирке Павла Бељанског добиле су две студенткиње Филозофског факултета у Београду за два мастер рада, одбрањена на Одељењу за историју уметности ове високошколске установе.

Реч је о радовима под насловима „Уметност у доба Војисављевића” Антоније Јовичић, одбрањен под менторством проф. др Драгане Павловић и „Међународна делатност Студентског културног центра у Београду током седамдесетих година” Веронике Подрјадове, одбрањен под менторством проф. др Лидије Мереник.

Чланови Оцењивачке комисије били су: др Бранка Кулић, историчар уметности у пензији и председник комисије, затим проф. др Владимир Симић и проф. др Бранка Вранешевић, професори на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, др Никола Кајтез, филозоф и Радован Јокић, в. д. управника Спомен-збирке Павла Бељанског. У образложењу је наведено да се ова два рада истичу значајем обрађених тема, темељним истраживачким приступом и методолошком доследношћу.

Антонија Јовичић, говорећи за „Политику” о значају који признање има за њу каже:

– Имајући у виду историјски значај ове награде за нашу струку, подстрека и валидације коју пружа младим историчарима уметности на самом почетку њиховог професионалног развоја, била сам свесна њеног постојања током школовања, стога сам веома захвална што је на такав начин препознат значај мог рада. За мене је добијање награде признање које је дошло у формативном тренутку и поставило темеље за мој даљи научноистраживачки развој, с обзиром на то да сам се током писања мастер рада први пут упустила у озбиљније промишљање феномена српске средњовековне историје уметности.

О својим плановима говори овако:

– Даљи пут је почео да се указује већ по завршетку мастер студија, пошто сам наставила усавршавање на докторским студијама где имам прилику да стасавам и сазревам као истраживач у Институту за историју уметности, па верујем да ће рад у таквом окружењу и даља сарадња са мојом менторком резултирати различитим доприносима науци и струци.

Вероника Подрјадова такође не крије задовољство због добијене награде.

– Добијање награде ме јесте изненадило, али је пре свега доживљавам као снажно охрабрење, велику одговорност и потврду да је мој рад препознат и вреднован у средини у којој тренутно активно делујем. Награда ми је посебно значајна јер сам у Србију дошла из Русије пре две и по године са циљем да упишем мастер студије и наставим да се бавим истраживањем делатности СКЦ-а у Београду, а сам мастер рад сам реализовала на језику који ми није матерњи, што ово признање чини додатно мотивишућим за даљи професионални развој.

О томе чиме ће се руководити у даљим истраживањима каже:

– Писање мастер рада отворило је за мене шира питања која су постала кључна за тему мојих докторских студија, усмерену ка историји изложби и изложбеним разменама. У даљем раду желим да наставим да се бавим изложбеним праксама кроз истраживачке и кустоске пројекте, са посебним фокусом на културне трансфере и савремене моделе продукције и презентације уметности. Важно ми је да академски рад повежем са практичним деловањем, сарадњом са уметницима и радом са публиком, како би теоријско истраживање имало конкретан и друштвено релевантан резултат.

Награда Спомен-збирке Павла Бељанског установљена је Даровним уговором са Павлом Бељанским пре пуних шездесет година (1965) и ове године уручена је 58. пут.

М. Димитријевић

ФИЛМ

У сталној потрази за изазовима

Стефан Вукић (34) је ових дана у фокусу јавности поводом своје прве главне филмске улоге, у остварењу „Излет” редитеља Ненада Павловића, што представља нову етапу у каријери младог глумца који је већ остварио запажене улоге на филму, телевизији и у позоришту.

У овој филмској адаптацији истоименог романа чувеног сликара, филмског редитеља и књижевника Миће Поповића, Вукић тумачи Тому, младог човека који креће на симболичан пут самоспознаје, тако што се одмеће из града, плови низ реку до најдаље тачке, где се на пустом острву осамљује и ствара своја дела од природних материјала. За улогу је рекао да су му најзанимљивији делови сценарија били „аутентични, шаренолики и интересантни ликови” које његов јунак среће, а да му је сама прича блиска јер говори о узајамном тражењу и губитку себе, али и сусрету са другима.

Пре „Излета”, Вукић је градио професионалну каријеру у разноликим филмским пројектима. Дебитовао је 2014. у трилеру младих редитеља са ФДУ, „Где је Нађа?”, а уследиле су улоге у филму и серији „Бранио сам младу Босну”. Телевизијске серије и ТВ филмови су за Стефана биле прилика да се глумачки развија, од „Убица мог оца”, преко „Шифре Деспот”, до „Павиљона”. Гледаоци су га запамтили као Стевана из серије „Моја генерација З”, тинејџерске приче о младим људима данашњице, а у „Преживети Београд” успешно је дочарао лик Џонија у урбаном контексту савремене престонице.

Један од Стеванових већих телевизијских ангажмана било је тумачење Милоша „Миће” Тота у гледаној серији „Кљун”, које му је донело регионалну популарност и похвале критике, међу којима је и титулу на Сарајевском филмском фестивалу 2022. Талентовани глумац је учествовао и у остварењима са историјском тематиком. Одиграо је лик једног од војника у ратној драми „Дара из Јасеновца”, а појавио се и у серији „Време зла” и филму „Заспанка за војнике”. Био је упечатљив као Здравко у филму „Недеља”.

Поред филма и телевизије, Вукић је активан и на позоришној сцени. Због интензивног рада у театру и веома различитих улога, гради репутацију глумца који се не плаши изазова. Своју прву представу одиграо је на сцени Омладинског позоришта Дадов. Сарађивао је са ансамблом Народног позоришта у Сомбору, а члан је драмског ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду. У позоришту је тумачио различите драмске и комичне ликове, показујући несумњиву сценску присутност и драматуршки опсег.

 Стефан Вукић је рођен 7. августа 1991. године у Новом Саду. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду у класи професорке Јасне Ђуричић. Одувек је инсистирао на дубоком разумевању лика и контекста, истичући у разговорима да га занима „како се карактери претварају у носиоце приче који живе и дишу на сцени или екрану”.

Као глумац који константно тражи нове изазове и дубље улоге, Стефан Вукић наставља да развија каријеру у филмским, телевизијским и позоришним пројектима, не одступајући од темељног, емотивног приступа својим ликовима и њиховим причама.

М. Вукадиновић

ПОЗОРИШТЕ

Од Данице до Мануеле

Крај године јесте период који природно са собом повуче и простор за сумирање свих догађаја, утисака, емоција, каже млада глумица Марта Богосављевић иза које је изузетно успешан уметнички период. Протеклих дана поклоници театра имали су прилику премијерно да је виде у лику Данице, у новом читању Нушићевог „Народног посланика” у режији Вита Тауфера на сцени Југословенског драмског позоришта.

– Уживала сам у том процесу, имала сам партнере какве можеш само да пожелиш, радост игре је била свеприсутна на пробама од стране читавог колектива и то ме је јако огрејало – наглашава Марта Богосављевић и додаје:

– Почетак године и саме позоришне сезоне обележила је представа „Елдорадо” ЈДП-а, у режији Вељка Мићуновића. Било ми је забавно и важно расветлити лик Мануеле. Овом улогом вратила сам се свирању клавира и класици.

Посебну радост донео јој је исто тако, прича за „Политику” Марта Богосављевић, први професионални ангажман у позоришту који је добила као студенткињи друге године глуме на ФДУ на класи професора Срђана Карановића.

– У питању је позориште „Бошко Буха” и представа „Снежана и седам патуљака” редитељке Снежане Тришић. Од тог тренутка имам прилику и срећу да пловим из процеса у процес и на тај начин стасам и брусим глумачки алат и учим од својих колега и са њима делим радост игре. У протеклом периоду нанизало се прилично пуно значајног искуства и проведеног времена у процесима и на свим тим приликама сам прилично захвална, наглашава млада глумица.

Поред дечје бајке за најмлађу публику у „Бухи” иза Марте Богосављевић су и сложени задаци у мјузиклима „Флешденс”, „Вече мјузикла” и „Женама на ивици нервног слома” у Позоришту на Теразијама, затим представе „Прозор” Београдског драмског позоришта у режији Николе Бундала и „Како сам научила да возим” редитељке Таре Манић у продукцији Хартефакт куће.

– Та улога ми је посебно значајна и драга. Ту сам, осећам, уз Тару и колегу Светозара Цветковића освојила нову нијансу присутности, вере и самопоуздања на сцени. То је представа са којом смо у претходној сезони освојили десет награда и поред оне најважније: критике публике и њиховог утиска и саосећања и разумевања теме којом се представа бави, добили сатисфакцију и жирија на фестивалима, констатује Марта Богосављевић.

Б. Г. Т.

КЊИЖЕВНОСТ

Како постати друштвено прихватљив, али сасвим свој

Млада песникиња Ирена Плаовић била je ове године добитницa књижевне Награде „Новица Тадић”, Завода за проучавање културног развитка (Запрокул) у Београду, за рукопис „Пландујем”, а признање јој је, у име министра културе Николе Селаковића, уручио државни секретар у Министарству културе Дејан Антић.

Ирена Плаовић дипломирала је српску књижевност и језик са компаратистиком на Филолошком факултету у Београду, где ради као доцент на предметима из области српске средњовековне књижевности. Објављује научне радове посвећене средњовековној поетици, рукописном наслеђу и теорији и историји реторике. Ирена Плаовић (1992) објавила је до сада четири збирке песама: „Иза ока” (2009), „Велико топло” (2018), „Темељи чега тачно” (2021) и „Ивичење” (2024).

Приликом уручења овог угледног признања, Ирена Плаовић је нагласила да је то до сада најважнија награда коју је добила, посебно због тога што носи име Новице Тадића, једног од наших последњих великих песника, класика српског језика.

Поред њеног рукописа, у ужем избору нашла су се укупно 53 рукописа аутора до 35 година из Србије, Републике Српске, Црне Горе, као и дијаспоре. У образложењу жирија, речено је да награђени рукопис Ирене Плаовић „поставља неизговорено, али средишње питање о томе како постати друштвено прихватљив и уклопљен, али сасвим свој”. „Експериментишући родом, бројем и лицима, песникиња подстиче лирско сопство на огледалце у властитим фрагментима, како би се, у одступању од себе самога, што поузданије спознало... Наводећи интелект на повлачење пред ритмичко-интонационалним бујањем језика, песникиња настоји да се открије посредно, кроз упорна затајивања”, наведено је у образложењу.

Њен награђени рукопис биће објављен у едицији „Присуства” у издању Запрокула.

М. В.