Стручност пре подобности

Успех који је забележен у приватизацији јавних предузећа моделом јавне понуде у околним земљама, навео је неке наше политичаре да размишљају о томе да се и код нас део капитала тих фирми власнички трансформише користећи овај модел. Приватизација државних предузећа јавним понудама акција је највише коришћен модел приватизације у западној Европи. Енглеска је за време владавине Маргарет Тачер највећи број државних предузећа приватизовала на тај начин. Мађарска је, после низа скандала у процесу приватизације 1994. године почела да примењује овај метод и успешно приватизовала више државних предузећа. Један од најбољих примера је приватизација нафтне компаније МОЛ (пандан нашем НИС-у).

У приватизацију МОЛ-а су кренули 1995. године продајом 42 одсто капитала грађанима и институционалним инвеститорима по цени од 8,10 долара за једну акцију. Кад је држава продала своје последње акције у капиталу МОЛ-а (1,73 одсто, новембра 2006. године), добила је за једну акцију нешто више од 100 долара, што је 12 пута више него када је кренула у приватизацију ове компаније, чија тренутна капитализација износи чак 17 милијарди долара.

Хрватска се, после великих критика у домаћој и страној јавности због приватизације која је фаворизовала одређене тајкуне, окренула ка јавној понуди као знатно транспарентнијем и поштенијем начину приватизовања државне имовине.

Након што су продали мађарској компанији МОЛ четвртину акција 2003. године и пренели на Фонд хрватских бранитеља седам процената акција 2005. године, хрватска влада је крајем 2006. године одлучила да нешто више од 16 одсто акција "Ине" понуди на продају грађанима и домаћим и страним инвеститорима.

Сваки грађанин је могао да купи акције у вредности од 38.000 куна (око 5.200 евра), односно 22 акције по појединачној цени од 1.690 куна, с тим да ако их у свом поседу има дуже од годину дана, за сваких 10 акција добијају по једну бесплатно.

Интересовање грађана је било велико и њих више од 44.000 се пријавило и купило акције. Многи који то нису учинили, зажалили су, јер је цена већ првог дана трговања достигла вредност од 2.400 куна, да би у априлу 2007. порасла на 3.400 куна, што је за власнике била стопостотна зарада за мање од пола године.

Охрабрени овим успехом, кренули су у септембру ове године у продају дела Хрватског Телекома грађанима (25 одсто) и институционалним инвеститорима (7,5 процената). Претходно је хрватска влада продала 51 одсто акција Немачком Телекому (1999. и 2001. године) и пренела седам одсто акција Фонду хрватских бранитеља (2005. године).

Сви грађани су могли да се пријаве и да купе акције до вредности од 38.000 куна.

То је учинило више од 358.000 грађана, чиме су више од два пута премашили расположиви фонд акција (код институционалних инвеститора тражња је била чак 20 пута већа). Грађани су добили у просеку 56 акција по цени од 265 куна уз право да добију једну бесплатну акцију на сваких 10 које задрже у свом поседу годину дана. Трговање акцијама почело је 16. октобра 2007. године и већ првог дана забележен је раст од 47 одсто у односу на цену у јавној понуди.

Уколико би се и наша влада определила за овакав модел приватизације, то би знатно допринело даљем развоју новоформираних институционалних инвеститора и Београдске берзе, а такође би стимулисало и индивидуалне инвеститоре да средства, уместо у потрошњу, инвестирају у акције да би себи обезбедили додатне изворе прихода.

Треба знати да је модел приватизације јавном понудом акција прихватљив, пре свега, за предузећа која имају добре економске показатеље; менаџмент који их успешно води, има визију и углед код инвеститора. Код наших јавних предузећа оба услова су спорна, јер се још социјални програми и борба против инфлације воде на терет пословања ових предузећа, а менаџмент се не бира из стручних, него из кругова блиских политичким партијама које су на власти.

Први услов за успешну јавну понуду акција је да јавна предузећа, која хоће на овај начин да приватизује, држава економски осамостали. Она би морала да послују по тржишним принципима, остварујући пословне резултате у здравој тржишној утакмици.

Други услов је квалитетан менаџмент који мора да буде на челу ових предузећа. Влада би морала да уложи напор да ангажује најстручније људе у земљи који би могли успешно да воде ова предузећа.