На раскршћу

Страх га је било да заспи. Имао је осећај да се гаси и да се, ако буде дозволио себи да заспи, више никада неће пробудити. Није био млад, али ни толико времешног физикуса да би га ико могао сматрати старим. Био је уметник, аналитичари би претпоставили: стваралац у зениту моћи. Међутим, он је био артиста који је усред сопственог врхунца изгубио инспирацију. На ту чињеницу значајан утицај имали су његови неуспешни покушаји да се сети када га је последњи пут уметничко дело неког његовог савременика оставило без даха на начин на који су то чинила дела великана из давнина.

Питао се да ли одговорност за то сноси савремено друштво које је убрзано, хировито, глобализовано и преплављено информацијама, у којем технологија омогућава и подстрекује ствараоце на инстант креацију и олаку дистрибуцију њихове уметности. Да ли је тај брзи темпо одговоран за стварање животног окружења у којем уметници реагују на свакодневне изазове без времена за дубоко промишљање, рефлексију…? Да ли је то онда значило да у друштву у којем су вредности прилично поремећене и у коме се чак и сама истина нашла на тржишту са својом адаптабилном ценом, и уметност може постати тек какав „производ” или средство за постизање личног успеха, а не нужно начин за истраживање универзалне veritas?

Чинило му се да су данас уметничка дела све ређе обликована кроз дубоко емотивне, културне или филозофске импулсе који су давних дана подстицали рађање великих дела. Да су све мање резултат персоналне борбе уметника и његових покушаја да се превазиђе нешто што је веће од њега самог – било да је то политичка ситуација, друштвена неправда, било лична драма.

Свануо је дан. Устао је из кревета, умио лице, пресвукао се и изашао напоље. Имао је обичај да јутром обиђе круг око језера надомак града у којем је живео. Каткад је то чинио бржим ходом, а каткад трчећи. Најчешће је на ушима носио слушалице из којих су музику могли чути чак и пролазници. Ритам композиција диктирао му је брзину хода. Овог јутра ишао је споро и у тишини. Стопало пред стопало.

Језеро је било створено вештачким путем пре више од пола века. У њему су тада на уметни начин насељене рибе и засађен пратећи водени биљни аксесоар. Из средине овог артифицијелног слатководног здања шибао је увис снажан млаз воде који је представљао гејзир. Мирно га је посматрао како је пројектован да глумата немилосрдно бацакање и квази парање неба. Истовремено, у глави му се и даље плело размишљање о томе како је некада уметност била централни део културе и друштвених норми а да су дела која су сматрана посебним често имала прави, снажан симболички значај.

Онеспокојавала га је чињеница да данас, у том и таквом свету, преплављеном информацијама и брзим променама, људи више немају времена да се упусте у студиозно тумачење уметничких дела, да је уметност постала доступна у много ширем опсегу, да се уметношћу назива и оно што не заслужује, те је зато и изгубила онај посебан статус који је некада имала. Једноставно речено – уметност је изгубила свој ореол.

Готово је био сигуран да савремени трендови који фаворизују инстант естетику уистину стварају дистанцу од традиционалног поштовања уметничке величине. Двоумио се да ли је све то последица приземног начина живота и глобалних турбулентних кретања или је уметност уопште изгубила дубљи смисао за данашње генерације.

Можда је данас уметност више интроспективна, а мање везана за колективну друштвену потребу или духовни одговор на свет. Сматрао је и да је опште присутна одређена лакоћа приступу уметности управо због технологије, што је неретко доводило до стварања дела која су више ефемерног карактера, без теже симболике и дугорочне вредности и утицаја какву су давнашњи класици имали.

Присетио се недавне дискусије коју је имао са једним колегом о томе како појединац који данас ствара – свакако ствара под утицајем свега што се дешава у свету, али да његова уметност више не одражава трансценденталну борбу као што је то некада у сличним бурним временима био случај. Што се тиче могућности да се „врата” поново отворе, колега је био става да то није немогуће, али да захтева ново разумевање уметности, промењени контекст и промишљање о томе шта уметност значи у данашњем свету. Додао је и да уметници који су под утицајем политичких турбуленција, светских проблема, технолошких револуција и еколошке кризе можда могу донети дела која поново изазивају дивљење и потичу промене у друштву, али да тај импулс у њима мора бити понукан истинским нагоном и чистим побудама.

Колега је рекао и да му се чини да је опште потребан нови покретач, нека велика друштвена и духовна промена која би подстакла уметност да се врати у своје корене и упитао га на крају: мислиш ли да би такав импулс могао доћи од нових генерација уметника или можда од неке кризе која би пробудила колективни уметнички одговор? Међутим, остао је нем на колегино питање које му је потом целу ноћ одзвањало у глави.

Застао је на рампи која је спречавала даљи пролазак путем. Навукао је слушалице на уши, стиснуо плеј на свом геџету, провукао се испод рампе и кренуо да трчи. Из слушалица се чуло:

– У „Анабази” Ксенофонт, иначе први псеудонимни писац, пише о борбама грчких плаћеника који се налазе у Персији и боре се за повратак кући. Један од кључних тренутака у делу је када вођа Грка Ксенофонт мора да мотивише своје људе, који су уморни и деморалисани да наставе борбу, иако су већ на ивици физичког и психичког слома. На позив пријатеља Проксена, Ксенофонт је учествовао у походу Кира Млађега 401. п. н. е. против Артаксеркса… Догађаје с пута, као и Кирову смрт и повратак Грка у домовину описује у овом делу. „Анабаза” има седам књига, а име је дано према првој књизи у којој се описује кључна битка код Кунаксе. У овој бици Кир је погинуо, а грчке плаћенике, њих 10.000, под заповедништво је узео Ксенофонт. У осталих седам књига Ксенофонт самог себе велича како је заслужан за успешан повратак Грка у Грчку, па о себи говори у трећем лицу:

„И док су гледали у ту далеку и непознату земљу, Ксенофонт је говорио: ’Погледајте пред собом, браћо, како се налази пут који нас води кући! Иако је дуг и тежак, пред вама је нада. Ако се сада одрекнете, никада нећете достићи свој дом. Ако пак кренете напред, снага ће вам расти, као што расту они који се боре за живот.’”

Свако одизање стопала са тла и подизање колена увис током овог трка враћали су му веру да уметник кроз своје сумње и изазове може открити нове аспекте уметности. Разумео је и да се артиста може осећати као да је његова јединствена креативност угрожена технологијом која може да производи уметничка дела брзо и без емоционалног ангажовања и да тај страх може бити изражен кроз запитаност да ли ће људска уметност и даље имати своје место у свету у којем вештачка интелигенција постаје све присутнија. Да иако ВИ (eng. Artificial Intelligence – вештачка интелигенција) може да ствара дела, оно што чини уметност заиста посебном јесте људска способност да досегне дубину душе, да унесе емоционална искуства, мисли, страст и аутентичност у своје дело.

Дошавши до краја означене стазе, зауставио се и сав задихан и зајапурен савио у струку и ослонио шаке на колена. Врат му је био повијен, а глава на пола метра од земље. Отворио је капке на очима и пустио поглед да несметано очитава слику. Приказ је био окренут наопачке. Дрвеће је расло из неба, а на месту неба ширила се каљуга.

Из ока му је канула кап.

Углови усана су му се искривили.

Да ли ВИ може да пусти сузу?