Имагинарна Босна

У  сусрет новом унутрашњем дијалогу у БиХ о БиХ, који најављују Ландау, Додик, Човић, Цвијановићева, Лавров, ваљало би размотрити различите идеје па макар наликовале на Кампанелин „Град сунца” или Морово острво Утопију.

Замислите једну другачију Босну, јединствену, суверену, грађанску, мулти-култи, у којој би сваки од три народа остваривао своје блиске националне и верске везе са Србијом, Хрватском и Турском, те даље с Русијом, Мађарском, Кином, Словачком, односно с ЕУ, НАТО-ом и Ватиканом, односно с Блиским истоком, арапским светом и муслиманском уммом, користећи их за заједничку добробит. Добар пример је гас, који Република Српска добија по привилегованим условима од Русије, а дели га са Сарајевом, које је чак највећи потрошач.

А, рецимо, Бошњаци имају привилеговане услове лета од Бутмира до Истанбула, по цени трамвајске карте од Башчаршије до Илиџе, а могли би то да приуште и комшијама да по истој тарифи лете из Маховљана и Међугорја, па макар га звали Константинопољ. Ови потоњи верски туризам који цвета у Међугорју и доноси енормне приходе могли би да прошире и на остале делове БиХ. Кад се поклоне Госпи Међугорској, могли би да сврате и у Острог до Светог Василија.

И „слава му и милост”, као и Госпа чини чуда да слепи прогледају, да из инвалидских колица устају, да глувонеми проговоре, а походе их људи у невољи било које вере. Не би њима и њиховој пратњи било тешко да мало продуже и до Ајваз-деде у Ајватовици да од хоџе добију запис. Хрвати, са домовницама и путовницама Хрватске, могли би да бране интересе БиХ у ЕУ, али како интересе Херцег-Босне, тако једнако и Српске и бошњачких кантона. Срби на исти начин да све једнако заступају у БРИКС-у и да Бошњаци у Светском конгресу исламске конференције поведу рачуна о интересима Срба и Хрвата. И притом да сви пазе да се пре огреше о своје сународнике и истовернике, него, не дај боже, о комшије.

Босна би по томе била шампион у најбољим везама с васцелим светом. Какве би то тек трговачке, саобраћајне, економске и политичке предности омогућило „немогућој држави”... Гас, нафта и С-500 из Русије, банане, датуле и ваучери за Хургаду из арапских земаља, аутомобили из Немачке, сиреви из Француске, обућа из Италије – све с повластицама за блиске земље и народе.

Да не говоримо о томе да би се оваквом праксом комшије постепено толико сродиле да би то превазишло најбоље дане самоуправног социјалистичког суживота и заједништва у БиХ. У оном режиму основа је била идеологија, а у овом би то био интерес. Са пропашћу идеологије и Босна се распала, али интереси су постојанији и трајнији. Рецимо, кад о хришћанским празницима из Србије и Хрватске преко Дрине и Уне у Српску и Херцег-Босну нахрупе да купе јефтиније гориво, храну, ракију, требало би и Бошњаци да се радују што и БиХ нешто извози, те да наздрављају Додику и Вучићу, Човићу и Милановићу. Ех, како би била лепа немогућа држава, само да у њој, као бировактиле у босанском вилајету, хришћани не би били доњи.

Овим поводом сетих се оног глупог вица о Муји и Хаси. „Јеси ли чуо, стан у центру Сарајева, на бескаматни кредит, отплата на неодређено време, рата колико ти претекне, цена квадрата 100 каемова? – Ама гдје си чуо, говори брзо гдје има да се пријавим? – Ма нема нигде, али јелде да би било супер.” Е, баш тако као у овом вицу заиста нигде нема да национално и верски дубоко подељено друштво тако функционише, да свака група непрестано доказује осталима поштовање, лојалност, поверење. Јесте да би било лепо и корисно, али...

Наука каже да расно, верски, класно, национално итд. дубоко подељена друштва постоје као демократске државе искључиво у системима с минималним ингеренцијама централне власти и високом аутономијом делова. Дал, Лајпхарт, Ван Евера, Хантингтон, Кисинџер и Мирјана Касаповић (професорка Загребачког свеучилишта пореклом из Босне) указују на бројне примере таквих демократских консоцијација (кон/федерација), али и на историјско искуство да су такве државе често хронично нестабилне и неретко кратког века. Либан је дуго узиман за пример успешне консоцијације, у којој су одлучивали представници више не само хришћанских и муслиманских заједница (Маронити, Друзи, шиити, сунити... ) на челу „афричке Швајцарске”, али се распала у грађанском рату, који деценијама не престаје. У Холандији протестанти и католици у свему живе засебно и „сусрећу се само на улици и у војсци”. И Аустрију неки сврставају у круг оваквих земаља, утолико што је у једном периоду бирачко тело било подељено надвоје тако да ни понављани избори нису давали већину, а онда су се договорили да мандат преполове – две године влада једна странка, две друга. У Белгији су Фламанци и Валонци територијално-етнички подељени, заједнички органи, уз паритетну заступљеност и право вета, функционишу упркос повременим кризама када годину и дуже не могу да формирају заједничку владу. Али, рецимо, у Бриселу седишту ЕУ, НАТО-а и других међународних организација, у згради у којој су смештени белгијски медији, на једна врата улазе валонски, на друга фламански новинари, ни кафу не пију у истом кафићу. Швајцарска је узор консоцијације, толико је уређена, просперитетна, мирна, стабилна, да је висок стандард живота довољан лепак за Французе, Немце, Италијане да не чезну да се споје са суседним матицама. Ако нека група жели да део земље или насеља омеђи као кантон или полукантон, нико јој не брани, али ако сама финансира нову аутономију.

„Демократска консоцијација” се назива и „консензусалном демократијом”. Дакле, поента је на консензусу, на праву вета сваке конститутивне расне, верске националне заједнице да блокира сваку одлуку док се узајамним уступцима и компромисима не усагласе до једногласне одлуке. Јесте компликовано, споро, скупо, али до кризе и распада таквих држава долази управо онда када неко тај принцип наруши. Тај принцип био је темељ за два решења за БиХ, један уочи рата – Карингтон-Кутиљеров и други Кристофер-Холбруков, на крају рата, и оба су потписале све три националне стране у Лисабону, односно Паризу. Оба су минирали Амери Зимерман и Холбрук у сарадњи с Изетбеговићем. У међувремену, догодио се грађански рат на национално-верској основи у којем су релативно подједнако страдале све три стране.

У апсолутном броју, муслимана највише. Али највише жртава не мора да значи и најмање кривице за рат. Алијина игра са две маске: џамахирија за оријент, грађанска демократија за окцидент, фатална по Муслимане/Бошњаке, али и за друга два народа, збуњује недовољно упућене посматраче. Не мање их збуњује што они као најбројнији народ, стешњен на пола од пола БиХ, не траже више територије у замену за већу аутономију делова. Међутим, они су још од „турског вакта” концентрисани у урбаним центрима и зато су добили већину највећих градова (Сарајево, Тузла, Зеница, пола Мостара). „Република шумска” протеже се на шуме, реке, ливаде, минерале, што су на површини земље и испод ње, кључни природни ресурси БиХ. Отуда бошњачки и апетит западних неоколонизатора на јавну својину Српске.

Највише збуњује што Бошњаци, народ који је изазвао грађански рат и претрпео тотални пораз на ивици капитулације, очекују да буду, као да су апсолутни победници, награђени целом Босном по систему један човек – један глас. Штавише, да их у томе подрже и исламски и западни свет и комшије. Да се човек упита да ли су при себи... Плус, млађе урбане бошњачке секуларне елите „уфурале” су се у глобалистичку неолибералну „фурку” о људским правима, свету без граница, предностима чланства у ЕУ и НАТО-у. По мустри Анри Левија, о БиХ као остварењу европског сна, они Сарајево виде као космополитско, а из њега утекло све немуслиманско, а доселило само муслиманско: муџахедини, вехабије, шеици, мигранти, исламски терористи.

Бакир каже: „Нека буду Срби – Срби и Хрвати – Хрвати, али нека сви буду и босански патриоти, а они то и јесу према Српској и Херцег-Босни, што су само делови Босне. А и што се тиче мулти-култи, ни ентитети ни кантони нису етнички чисти, а гледана као целина, БиХ није ништа мање мулти-култи него пре рата, само су народи мало другачије територијално распоређени и не пате због ентитетских и кантоналних граница. А кад Срби и Хрвати предложе отворене границе БиХ према суседима, Бошњаци ће „Ми хоћемо нормалну државу, а не фри шоп”. За консоцијативну државу, опет, веле да је за њих „лудачка кошуља”. Биће да под „нормалном” мисле на описану имагинарну. „Било би, јелда, супер, само нигде нема!” Насмејаће не само Додика и Човића.

*Академик, професор емеритус