Рај вене од поевропљавања

Бразил, једина репрезентација, која је играла на свим светским фудбалским првенствима, учествоваће 2026. на турниру у САД, Канади и Мексику. То право је стекао као пети у јужноамеричкој групи, што је његов најгори пласман од како је гавран поцрнео.

А некада је био толико јак да је, практично, и без голмана постао светски шампион! Ево потврде у књизи „Фудбалономика” (2009) енглеског новинара Сајмона Купера и економисте Стефана Шиманског:

„Неизбежних победа на фудбалским турнирима тешко да је уопште било. Као једини пример из недавне прошлости може да послужи Бразил на Светском првенству 2002. Стварна моћ тог тима у свој својој очигледности открила се после неколико месеци једном познатом тренеру европског фудбалског клуба. Настојао је да доведе бразилског голмана Маркоса, светског првака. Маркос је дошао у клуб и урадио неколико тестова да се види у каквој је форми физички. Истина, није показао најбоље резултате, али нема везе, помислио је тренер, ипак је освојио светско првенство. И понудио је Маркосу да потпише уговор.”

Пошто је био уверен да је обавио добар посао тренер је мирно заспао. Али, није му било суђено да сања лепе снове. Око два сата ноћу из кревета га је дигао телефонски позив агента бразилског голмана, који му је саопштио да нема ништа од уговора с Маркосом. Буновни тренер је, разумљиво, упитао зашто.

„И тад је менаџер све признао. Неколико година пре Светског првенства Маркос је повредио зглоб, али се није претргао да се лечи, него је пустио да ствари иду саме од себе. Његов бивши клупски тренер Луис Фелипе Сколари, кад је постављен за селектора, убацио га је у репрезентацију, а потом и у састав за Светско првенство. За време тог турнира, наставио је да се каје менаџер, Маркос је трпео неподношљиве болове, с муком је тренирао. На утакмицама је једва био способан да ухвати лопту и сваког јутра се клео себи да ће баш тог дана да призна Сколарију какви су му зглобови. Али, дани су протицали, а Маркос није смогао храбрости да поразговара са селектором.”

Те данас ће, те сутра ће и заврши се Светско првенство се завршило.

„Маркос је са својом репрезентацијом постао победник Мундијала. Бразил је толико био надмоћнији од свих осталих да је освојио Светско првенство чак и с повређеним голманом”, закључили су Купер и Шимански.

Ово откриће вероватно никога ко одавно прати фудбал неће да зачуди. Бразилци су одувек важили за чудотворце с лоптом. Од Леонидаса пре рата, преко Адемира, па Дидија, Пелеа и Гаринче, преко оних, којих се, можда ни у Бразилу, више не сећају (Тостао, Жерсон, Ривелино), а да су играли у било којој европској репрезентацији за живота би им подигли споменике. Ређали су се потом Зико, Сократес, Фалкао, па онда генерације, које су се смењивале као таласи у финалу на три узастопна светска првенства. Али, после Ромарија, Бебета, Дунге, па Роналда, Роналдиња и Каке бразилски драгуљи не сијају као некад. Краљ фудбала, а у целом свету се зна да је то Пеле (другог претендента нити је било, нити ће бити), чак је Нејмара видео као наследника своје круне. Међутим, његов млади земљак (поникао је у Пелеовом Сантосу), остао је највећи недоречени таленат. Био је и повређиван, али ни Пеле није дочекао на ногама крај сваке утакмице (па ни светске шампионате 1962. и 1966).

Некада су и бразилски бекови били префињени техничари (од Ђалме Сантоса и Нилтона Сантоса педесетих година до Кафуа и Роберта Карлоса из последњег шампионског доба). Посао су савршено обављали без прекршаја!

Бразилски фудбал сада треба да излечи – странац!? У мају 2025. репрезентација је поверена Италијану Анчелотију. Уз дужно поштовање према једном од најуспешнијих тренера данашњице, он је, ипак, изданак школе за подизање бункера, док се бразилска дичи ренесансним палатама.

Довођењем свог првог селектора са Старог континента бразилски фудбал је довршио своје поевропљавање и пресекао пупчану врпцу, која га је, колико-толико, хранила славном прошлошћу. Није искључено да се Бразилу с Анчелотијем посрећи. Кладионице веће шансе дају само Шпанији, Енглеској и Француској, док је иза њега, на петом месту, тренутни светски првак Аргентина. Али, чак и да Сизиф, отелотворен у Анчелотију, изгура камен на врх ништа тиме суштински неће да се промени.

Бразил је изгубио себе. Његови фудбалери су некада били художници, а сада су арбајтери. Како им то иде видело се 2014. када су као домаћини поражени у полуфиналу од Немачке чак са 7:1!? А то им је и највећи домет од последње титуле светског првака (2002). На свим осталим шампионатима су испали у четвртфиналу.

Од многобројних разлога један никако да уђе у видно поље или је прихваћен као виша сила. Чим се играчи испиле продају их Старом континенту. Они у тим златним кавезима не могу да узлете. Хтели, не хтели морају да се уплету у кучине тактичких шема савремених фудбалских стратега у којима је најважније да се игра на сигурно.

А снага Бразила је била баш у непредвидљивој маштовитости. Бразилци су, у наизглед, безнадежним ситуацијама, упорно доказивали противнику да им не може ништа. Такво поигравање се у Европи не трпи. Млади бразилски пупољци бивају одмах покидани и никада више не процветају. И такви долазе у репрезентацију.

Бразилска судбина је поучна и за нас. Када поевропљени фудбалски рај вене, чему да се нада наш листопадни шумарак, јер и ми за успех сматрамо продају чим се појаве први листићи. Одустали смо да негујемо своје сорте.

То ни Бразилцима, богомданим талентима, којима је фудбал, убеђивали су нас, више од религије није донело добро, па неће ни европском Бразилу, како смо некада себе замишљали, с неупоредиво неповољнијом климом. А и сама Европа је од својих препарата остала без органског фудбала.

Пораз у Јапану, реми код куће с Тунисом

Карло Анчелоти је испунио први део задатка: Бразил ће играти на Светском првенству 2026. Изненађења није могло да буде, јер је на финалном турниру за Јужну Америку резервисано шест места, а може да се избори и седмо кроз доигравање. Стартовао је ремијем у Еквадору (0:0), онда је код куће победио Парагвај (1:0) и Чиле (3:0), па у последњем колу квалификација изгубио у Боливији (1:0). После тога је имао четири пријатељске утакмице. У Јужној Кореји је победио (5:0), а у Јапану изгубио (3:2), док је код куће савладао Сенегал (2:0) и играо нерешено против Туниса (1:1).

Трећи у квалификацијама, па светски првак

Пето место у квалификацијама за Светско првенство 2026. је незамисливо лош учинак за Бразил. У овом веку, од када су све јужноамеричке репрезентације у истој групи, до сада му је најгори пласман било треће место за Светско првенство 2002. Упркос томе тада је постао светски првак, а у осталим случајевима није, иако је био победник континенталних квалификација (за 2014. није играо, пошто је био домаћин). Неко би у томе могао да види добар предзнак, али у тиму, који је представљао Бразил у Јапану и Јужној Кореји била је плејада асова (стасали у бразилским клубовима, па онда распршени по свету), а сада нема таквих звезда.

Одлазак у пуној снази, повратак уочи пензионисања

Шездесетих година Пеле и Гаринча су проглашени за национално благо, па законски нису могли да буду отуђени (да оду у инострани клуб). По садашњим Фифиним прописима државама је забрањено да се мешају, али председник Бразила Лула пре две године није могао да се уздржи, па је о ситуацији у фудбалу у земљи казао:

– Из Бразила одлазе са 17-18 година, а враћају се тек с 36-37. Пуштамо раднике у пуној снази, а унајмљујемо оне, који се спремају за пензију.